Председница Скупштине Србије Маја Гојковић упутила је у скупштинску процедуру Предлог одлуке о образовању комисије за истрагу последица НАТО бомбардовања 1999. на здравље грађана и утицај на животну средину, са посебним освртом на последице изазване употребом пројектила са осиромашеним уранијумом.
Главни задатак ове комисије, како је појаснила Гојковићева, јесте је да утврди узрочно-последичну везу између бомбардовања и великог број различитих тешких и малигних обољења која се јављају код грађана.
Слон у стакларској радњи
Предвиђено је да рок за први прелиминарни извештај комисије буде крај 2020, а комисија ће имати обавезу да на сваких шест месеци обавести парламент о радњама које је предузела и резултатима.
Међутим, убрзо је из западних центара кренуло нервозно доказивање да уран није био штетан и да узрочно-последична веза са ширењем болести не постоји. Амерички амбасадор у Београду Кајл Скот рече да су многи стручњаци закључили да нема здравствене опасности у Србији или било где у свету где је кориштена муниција са осиромашеним уранијумом, а да слично тврде и Светска здравствена организација и Програм Уједињених нација за заштиту животне средине.
Тренутак подношења захтева за спровођење новог истраживања и неке изјаве повезане са тим би могли довести до тога да се неко упита да ли су иницијатори већ дошли до закључка, истакао је Скот, без обзира шта би докази могли показати. Он је још констатовао да није лекар, али да зна да је стопа раста канцерогених обољења у Србији почела да се повећава много пре 1999.
Америчкој империји би најбоље било да је после тог срамотног и бесправног бомбардовања Србије одмах отишла из Србије, тврди за Спутњик новинар Слободан Рељић, јер би се тако једино могло ћутати о том њиховом злоделу и нереду који су створили. Но, пошто су они ту остали, сад се, констатује Рељић, понашају према њиховом чувеном изразу — као слон у стакларској радњи.
„Сад морају да објашњавају да је антиправо које је у Србију спровођено у ствари право. Морају да доказују да је зло у ствари било добро. Морају да доказују да је неморално један високоморални чин. На крају се стигло до тога да они морају да нам објасне да су отрови лековити“, напомиње Рељић.
То је потпуно лудило којем би одговарало да само они говоре о томе шта се десило, а да сви други ћуте, јер је, додаје тај новинар, свака прича која мало другачије говори од те њихове пропаганде у ствари рушилачка.
Наука да каже своје, резултате објавити
Професор судске медицине Зоран Станковић напомиње да неће да коментарише понашање Кајла Скота, већ да као сваки стручњак тражи да се на научно прихватљив начин истраже све тврдње у стручној јавности или одређених стручњака и да се након тога заузме дефинитиван став и каже све оно што треба да се каже везано за муницију са осиромашеним уранијумом.
Након сазнања да је у Босни и Херцеговини кориштена муниција са осиромашеним уранијумом посебно у пределу Хаџића где се налази Техничко-ремонтни центар за оклопна возила бивше ЈНА Станковић за Спутњик подсећа да је предложио формирање комисије од научника из разних делова света која би испитивала евентуалне промене у флори, фауни и код људи са циљем да се види да ли муниција са осиромашеним уранијумом има утицаја, односно да ли изазива оштећења.
„Том приликом нисам имао подршку државних органа Савезне републике Југославије која је у то време постојала, нити Републике Српске, као ни подршку научне и стручне јавности. Након тога Комитет за прикупљање података о повредама међународног хуманитарног права је податке које је имао послао Хашком трибуналу, и мислим да је у то време главна тужитељка Хашког трибунала Карла дел Понте одбила све те наводе о последицама бомбардовања територије СР Југославије“, наводи професор Станковић.
„Немам ништа против да се то испитивање и сад уради, чак и подржавам и да након тога резултати тог испитивања буду јавно презентовани стручној, научној и било којој јавности“, додаје Станковић.
„Мислим да је то нешто што треба испитивати. Сви закључци да та муниција изазива тешка оштећења здравственог стања или пак да нема никаквог утицаја јесу преурањени. Морам да кажем да постоји много књига које су писали и амерички аутори о последицама дејства осиромашеног уранијума у ирачком рату, где су наведени случајеви који су повезивани са дејством муниције са осиромашеним уранијумом на здравље људи који живе на том простору, па и на здравље неких војника који су учествовали у том рату“, сугерише Станковић.
Декаденција коју је тужно гледати
Дипломата Хенри Кисинџер је одмах после бомбардовања рекао да је америчко бомбардовање Србије било против свих вредности које су они заступали, указује Слободан Рељић, и зато све што кажете о томе постаје непожељно и они морају да се панично бране, а кад се панично бране, онда све то изгледа комично.
„Кад гледате Кајла Скота, мислите да би он можда могао да добије Нобелову награду за медицину ако докаже да је осиромашени уранијум у ствари еликсир живота. То је све погубило сваки смисао. У то што он говори више не верују ни ови НВО лобисти који су у ствари плаћени да верују у такве сврхе“, подвлачи Рељић.
Ово није крај тих њихових проблема, наглашава Рељић, јер ће сваким даном у међународним односима бити све слабији, ови други који њих угрожавају су све јачи, а како каже, њихово срамотно понашање у Југославији за последицу има инсистирање да Србија призна Косово.
„То ће бити све огољеније, а њихова немоћ да се спасу биће све већа. И то је процес који је практично у садашњим кретањима у међународним односима незаустављив, а Кајл Скот је само манекен беде опадања моћи једне велике империје“, категоричан је Рељић.
За ту силу је према Рељићевом мишљењу карактеристично оно што је говорио Жорж Клеменсо почетком 20. века, да је она једина од тих великих империја која је директно из тог дивљаштва и способности да иде около и осваја свет прешла у декаденцију.
„Дакле, она није имала ту цивилизацијаску улогу. Све те велике империје — Рим, Грчка… освајали су свет и понижавали га кроз освајања, а онда су после имали неку културно-цивилизацијску улогу. Америка је дакле земља која није била способна за ту цивилизацијску улогу и она је сад заиста у једној врсти суморне декаденције. Понекад је то, без обзира што је опасно по наше животе, тужно гледати“, јасан је Рељић.
У ситуацијама кад се нечије здравље одштети на начин супротан међународним прописима и конвенцијама људи који су на тако оштећени, према тумачењу професора Станковића, имају право на надокнаду и на све оно што им припада према закону у тим и таквим случајевима.
„Према томе ко ће и на који начин касније, ако се успостави да постоји узајамно последична веза између осиромашеног уранијума и повећаног броја канцера, односно оштећења здравља с обзиром да осиромашени уранијум не делује само на појаву канцера већ отежава и друге органе у телу човека, онда свако има право на надокнаду“, истиче Станковић.
А да ли ће то држава или појединци тражити ту надокнаду, према Станковићевом мишљењу, јесте ствар која ће бити решена у наредном периоду.