Бацање бомби с осиромашеним уранијумом на подручје Косова и Метохије и рубних делова Пчињског округа 1999. изазвало је пре десетак година праву „експлозију“ лимфома и леукемије у централној Србији, а очекује се да ће званични здравствени извештаји за 2014. годину показати да се драстично повећао и број оболелих од солидних малигних тумора, каже у разговору за Спутњик председник Друштва за борбу против рака, професор Слободан Чикарић.
Експлозија малигних обољења
Последњи званични извештај Института за јавно здравље „Др Милан Јовановић Батут“ обухвата период до 2012. године. Према подацима који су тада објављени, на подручју централне Србије и Војводине забележен је пораст бројa оболелих од лимфома и леукемије за чак 80 одсто.
Највећи раст броја оболелих забележен је 2006. године, управо у периоду када се завршио латентни период између дејства канцерогеног радиоактивног материјала и појаве обољења. Истовремено, повећао се и укупан број оболелих од свих врста малигних обољења, па је протеклих година број умрлих од рака у централној Србији скочио за 11 одсто.
Професор Чикарић каже да би могло да се очекује и упадљиво повећање броја оболелих и умрлих од солидних малигних тумора у извештају за 2014. годину.
„То је претпоставка која може да се деси, али не мора. Ткива за леукемију и лимфоме су високоосетљива на јонизујуће зрачење. Просечни латентни период између дејства канцерогеног материјала и појаве леукемија и лимфома јесте 7,5 година. За солидне малигне туморе, који чине 95 одсто свих малигних обољења, тај период је 15 година, и то је управо 2014. година. Здраве ћелије солидних ткива су радиорезистентније, отпорније, не мора се десити ’експлозија’, али неко повећање би могло да се деси“, сматра Чикарић.
Почетком фебруара ове године, како наводи професор Чикарић, Институт за јавно здравље у Приштини поднео је извештај о малигним обољењима у 2013. и 2014. години на подручју Косова и Метохије, према којем је на том подручју забележен пораст броја оболелих од малигних тумора за 57 одсто.
„Код нас, по мом прорачуну, ако тренд раста буде исти као до сада, треба да буде 40.000 новорегистрованих у централној Србији и Војводини, односно 5.500 нових случајева болести на милион становника“, каже Чикарић и напомиње да је у поређењу са светским просеком од 2.000 новооболелих на милион становника годишње веома забрињавајућа цифра.
Поређења ради, професор наводи да у развијеним земљама стопа нових случајева малигних обољења опада у просеку за 0,6 одсто годишње, док се стопа смртности смањује за 1,6 одсто.
„У Србији је стопа инциденције расла за два одсто, а стопа морталитета за 2,5 одсто. Ми смо по умирању од малигних тумора први у Европи. То је исто један од показатеља да се у животном миљеу становника Србије нешто посебно дешавало“, упозорава професор Чикарић.
Последице бомбардовања осиромашеним уранијумом
Председник Друштва Србије за борбу против рака подсећа да је НАТО авијација током бомбардовања 1999. године на подручје тадашње Савезне Републике Југославије, превасходно на територију Косова и Метохије и на рубне делове Пчињског округа, бацила око 15 тона осиромашеног уранијума, чији је период полураспада четири и по милијарде година. Професор Чикарић, такође, упозорава да је испитивањем терена утврђено да је на том подручју пронађен и плутонијум, који има период полураспада 24.000 година.
Према његовим речима, приликом експлозије бојеве муниције са осиромашеним уранијумом образовала се прашина микронских димензија која се распоредила по целој Србији и Балкану.
Грци су након два и по месеца бомбардовања Србије испитивањима утврдили да је зрачење на територији њихове земље повећано за 20 до 30 одсто, напомиње професор Чикарић.
Он наглашава да, упркос томе што је реч о релативно малој количини радиоактивног отпада, постоји опасност по здравље људи јер је најмања доза зрачења довољна да у здравим ћелијама људског организма покрене механизме који ће их претворити у малигне. Други ризик јесте мутација генома, што доводи до рађања деце са психофизичким поремећајима.
„Десет милиона становника Србије нашло се у марту, априлу и мају 1999. у зони ризика од зрачења, и даље се налази у зони ризика. Зашто и ми не бисмо тражили од оних који су урадили то што су урадили одштету. Разговарао сам о томе с многим веома одговорним људима у овој земљи, али они који су одговорни нису стручњаци, а стручњаци у држави не реагују на ту тему, јер ту тему официјална политика гура под тепих, и бивша и садашња, а можда и будућа“, каже председник Друштва за борбу против рака.
Криза у здравству и умирање од рака
Наводећи ове забрињавајуће податке, професор Чикарић упозорава на још један проблем, а то је смањење броја излечених од рака.
„Проблем је у томе што је 2001. стопа преживљавања била 46 — грубо речено, од 100 оболелих успете да излечите 46. У Европи је то око 50, у Шведској око 62. Та стопа у Србији опада, па је 2012. била 41. Значи да је излечење све слабије“, каже Чикарић.
Србија је 2012. године укључена у пројекат Европског здравственог потрошачког индекса и тада је заузела последње место на листи од 35 земаља по квалитету здравствених услуга. Прошле године нашла се на 34. месту, испред Босне и Херцеговине, Црне Горе и Румуније.
„Онкологија Србије је знатно допринела да се здравство Србије нађе на овом неславном месту. Учешће радиотерапије у лечењу малигних обољења је свега 20 до 30 одсто. У Француској примера радиотерапија чини више од 60 одсто процеса лечења. На 37.000 малигних тумора који се годишње открију и на 7,2 милиона становника, Србија би требало да има 30 генератора јонизујућег зрачења, а има 10 до 12 и сваког дана се један од њих квари“, упозорава Чикарић.
Он, такође, наводи да се на почетак радиотерапије чека и по неколико месеци, а оптимално чекање је до три недеље. И протоколи о третману малигних тумора понекад, како каже, нису у складу с најновијим сазнањима у онколошкој науци.
„Комбинујете хирургију, хемотерапију и радиотерапију. У последњих десет година наметнути су протоколи о трошењу огромне количине цитостатика, а истраживачки подухвати су показали да цитостатици не могу ништа да ураде против солидних тумора, којих има 95 одсто“, каже Чикарић.
Проблема има и у контроли лечења онколошких пацијената, као и у палијативном збрињавању неизлечивих пацијената који су углавном препуштени бризи укућана, уместо да о њима воде рачуна у болничким условима.
Професор Чикарић, најзад, указује да је скрининг, односно благовремено откривање малигних тумора које вероватноћу њиховог излечења повећава и до сто одсто, тек у повоју.
