Како ће се са новонасталом ситуацијом носити економије Европске уније и осталих земаља у емисији „Енергија Спутника“ говорили су Небојша Ћулум, члан извршног одбора струковних удружења Српске нафтно-гасне асоцијације „Снага“ и стручни сарадник Националног нафтног комитета Србије, и доктор Срђан Перишић, професор међународних односа.
У разговору са ауторком емисије Јелицом Путниковић, Перишић је изнео претпоставку да ће Вашингтон ићи на стварање широке коалиције за санкције против Ирана.
Према његовим речима, земље ЕУ попут Француске и Велике Британије буне се зато што већ имају огромне губитке због санкција према Русији, а сад се суочавају са новим.
„Огроман број фирми из ЕУ започео је послове у Ирану 2015. када су укинуте санкције. ’Мерцедес‘ је дошао, ’Сименс‘, ’Ербас‘. Никоме од њих сада не одговара криза. Француска и Британија треба да се одупру притиску под којим ће бити до 4. новембра, када стартују санкције. Следећи корак Вашингтона јесте да убеди европске земље да се придруже том ембаргу. Предвиђам да ће се опирати Европа, али постоје шансе да ће следити Трампа, јер то нису стратешки разлози размимоилажења између ЕУ и САД“, каже Перишић.
Иран испоручује светским купцима око четири одсто нафте. Светски аналитичари прогнозирају да је незахвално предвиђати последице санкција, али свима је јасно да неће бити лако ни Ирану, а ни његовим савезницима.
Као један од разлога због којих је Трамп кренуо на Иран, Небојша Ћулум наводи две могућности. Први је гас, а други цена нафте.
„У Ирану су направљене велике инвестиције у нафтном сектору за које је заслужан у француски ’Тотал‘, који развија гасно поље Јужни Парс, које дели са Катаром и у коме партиципира са више од 50 одсто. То је највећи депозит природног гаса тренутно познат на свету. Као произвођач, Иран је за пожељну цену нафте дефинисао неки опсег између 60-65 долара за барел, за разлику од Саудијске Арабије, којој одговара нафта од преко 70 долара. Разлика у потребама Ирана и Саудијске Арабије је заснована на жељи да се не активира додатна производња нафте из шкриљаца у Америци, а друге стране Саудијској Арабији одговара већа цена нафте из разлога најављене приватизације 5 одсто саудијске националне нафтне компаније ’Сауди Арамко‘, где практично игра децимала подразумева јако велике цифре у апсолутном смислу. Ово увођење санкција Ирану је тренутно подстицај за пораст цена“, сматра Ћулум.
Могуће понашање земаља Блиског истока после одлуке о увођењу санкција Перишић посматра с аспекта, како каже, чудних односа између самих Арапа и дискутабилних савезништава међу њиховим државама. Наш гост је уверен да ће савезници САД у том региону подржати санкције.
„Израел, Саудијска Арабија и њени сателити Бахреин и Уједињени Арапски Емирати подржаће САД. Катар је око гасног поља у Персијском заливу имао контакте са Ираном, и то је један од разлога зашто су све арапске земље пре пола године комуникацијски блокирале Катар. У Катару постоји америчка војна база и то велика. Оно што је сигурно јесте да Саудијска Арабија настоји да буде предводник свих арапских земаља. Саудијској Арабији је главни супарник Иран, али ни она не може самостално да делује против Техерана“, објашњава Перишић.
Разлог због којег ће тешко доћи до консензуса о санкцијама међу земљама ОПЕК-а су интереси Саудијске Арабије и Ирана, који су директно супротстављени. Ћулум наводи да половина извозних квота од два милиона барела дневно које произведе Иран, завршавају на тржишту Кине, за коју претпоставља да неће подржати америчке санкције, као ни Индија ни Турска.
„Нисам сигуран ни за Индију и Турску да ће их подржати, што значи да остаје неколико стотина хиљада барела који би евентуално завршавали у Јапану и Јужној Кореји, с тим што је Јапан већ тражио изузеће од тих санкција, које претпостављам да неће добити. Кина кроз свој пројекат ’Нови Пут свиле‘ позиционира Иран као један од најважнијих транспортних коридора. Огромна инфраструктурна улагања у сектору железничког транспорта Кине су тамо, а то се заузврат плаћа сировом нафтом“, објашњава Ћулум.
Да нове санкције Ирану неће много утицати на цену нафте сматра и Ћулум, који објашњава да је последица непримерене цене нафте у последње три године створила нови циљ ОПЕК-а. Додаје да је у том периоду инвестиционо улагање у апстрим нафтни сектор смањено, и то је разлог саудијског промовисања високе цене нафте.
„Неке претпоставке су, да су између 300 и 350 милијарди долара смањена улагања и да ће последице тога за неколико година, невезано за санкције Ирану и другим произвођачима, бити главни покретач за раст цене. Саудијски министар нафте Халид ел Фалих промовише високу цену да би се повећала инвестициона улагања како би се достигао циљ од додатних 4-5 милиона барела у наредној декади, колико ће вероватно зафалити светском тржишту“, закључује Ћулум.
Трампов закључак је да САД немају снаге да цео свет покривају економски, финансијски, војно-безбедносно и да је време када су водиле економске и војне операције на три стране света прошло. Због тога ће земље произвођачи нафте, попут Венецуеле, која трпи америчке санкције, моћи мало да одахну.
Перишић мисли да ће Венецуела сад бити мало поштеђена америчког притиска, али да и даље остају кључне ствари у америчкој геополитици.
„То је сучељавање и спречавање било које друге светске или регионалне силе, као што је рецимо Иран, да на простору Евроазије израсте у неког такмаца САД. Венецуели ће одговарати повећање цене нафте које се очекује“.
Он сматра да је то разлог што се Иран лажно оптужује за све. Он верује да та држава не прави никакву нуклеарну бомбу, од које је одустала још 2003. године.
Иран је, по Ћулумовом мишљењу, у бољој геостратешкој позицији од Венецуеле и лакше ће пласирати своју нафту. Он наводи да Венецуела производи два и по милиона барела дневно, а око два милиона барела је расположиво за извоз, а Венецуела не успева да их извезе.