„Са 18 година постао је шампион Лењинграда у џуду. Спорт га је научио дисциплини и томе како се стиже до победа и успеха“, прича Георгиј Русанов, водич Екскурзије „Путиновим стопама“ у Санкт Петербургу, родном граду руског председника.
Након што смо прошетали крајем у којем је Путин рођен и у коме је провео детињство, упутили смо се ка цркви у којој је мали Волођа крштен.
„Путин је имао специфичан однос према религији, уосталом као и сваки совјетски човек. То је било време комунизма, када је јавно испољавање вере било забрањено у СССР-у. Био је још беба када га је мајка, заједно са комшиницом из ’комуналне квартире‘ (заједничког стана), тајно крстила. То је било опасно за каријеру и сам Путин је сазнао да је крштен тек када је одрастао. Чак ни његов отац у то није био упућен“, прича Георгиј.
Крштен је у Преображенском сабору, а тек пре неколико година Путин је сазнао да га је крстио православни свештеник, протојереј Михаило Гундјајев, отац садашњег руског патријарха Кирила.
„То је храм јединствен по томе што никада није затваран, чак ни у време рата, револуција и Совјетског Савеза, када су све храмове рушили, затварали или их претварали у магацине. Црква је прелепа, а ’стубове‘ на огради чине турски топови, које је руска армија освојила за време Руско-турског рата (1877-1878) и они су окренути ка земљи, како из њих никада више не би било пуцано“, каже Георгиј.
„То је симболично и свето место у историји Русије. Оно помаже људима да дођу на власт. Како су у историји војници помогли Јелисавети Петровној да дође на престо, тако је фактички, после крштења у овој цркви и Путин дошао на власт“, наводи Георгиј.
У Храму су, прича водич, чувани војни трофеји и реликвије руске армије, а посебно место заузимају две старе иконе које су припадале цару Петру Великом и његовој сестри Наталији Алексејевној.
„Путин сматра да је вера нешто лично, интимно и нешто што почива унутар човековог срца, па због тога не говори често о томе. Председник воли да обилази манастире, а има и свог духовника. И данас око врата носи метални крстић, који је добио од мајке уочи посете Израелу и гробу Господа. Постоји и прича о том крстићу, и сам Путин је о томе говорио. Када је једном приликом хтео да уђе у сауну, скинуо је крст са врата, али је избио пожар и све је изгорело. На згаришту, у пепелу је пронашао свој крстић, који је остао нетакнут. Путин је то схватио као неки свевишњи знак и више га никад није скинуо“, прича Георгиј.
Док се удаљавамо од Преображенског сабора, где је у току била недељна служба, и идемо ка згради КГБ-а, месту где је руски председник радио, Георгиј говори о томе како се Путин од „хулигана“ преобратио у доброг ђака, одличног студента права и врсног обавештајца.
Као већина дечака тог времена, Путин је волео да иде у оближњи биоскоп „Зрак“. Тамо је гледао и домаћи трилер „Штит и мач“ о совјетским обавештајцима у фашистичкој Немачкој. Песму за филм „Од чега почиње домовина“, коју је написао Вењамин Баснер, Путин уме чак и да одсвира на клавиру.
„Тада је одлучио да постане обавештајац, што је био сан и многе друге совјетске деце. Постоји и прича да је пришао једном полицајцу и питао га је шта је потребно да уради да би га примили у КГБ. Он му је рекао да треба добро да учи и посаветовао га је да заврши права.“
На Правни факултет Путин није ишао пешке, већ својим првим аутомобилом — белим „запорожецом“ који је његова мајка добила на лутрији.
„Такав аутомобил нису имала ни деца богаташа. Данас се тај ’запорожец‘ из 1972. године чува у музеју, у Констатиновском дворцу у Стрељни, а у њему је чак, за време самита Г8 у Петербургу 2006. године, Путин провозао америчког председника Џорџа Буша, који се, због своје висине, једва сместио у тај аутомобил“, додаје Георгиј, док ми показује фотографију два председника крај „запорожеца“.
Путин је био добар студент и ничим се није издвајао. Многи његови вршњаци га се ни не сећају.
„Готово да је био неприметан, а такве људе воле да узимају у КГБ. Путин је јако желео да се запосли у КГБ-у и знао је да тај посао не треба тражити, већ да треба својим радом скренути пажњу на себе. Када је завршавао факултет и давао последњи испит, њему је пришао човек и рекао му: ’Момче, после испита ме сачекајте, треба да разговарамо о вашој будућности‘. Путин је чекао тог човека, али се он није појављивао. Прошло је неколико сати и таман кад се Путин спремао да оде, он се појавио. Тада је добио посао. Да није био упоран, он никада не би ’упао‘ у КГБ“, закључује Георгиј, док посматрамо огромно здање данашње Федералне службе безбедности на Литејном проспекту о којем колају разне легенде.
„КГБ је важан део Путинове биографије без кога сигурно не би постао председник. Доласком у Москву његова каријера је кренула вртоглавом брзином. Све остало је историја“, каже Георгиј.
Док обилазимо места на којима се састајао са својом будућом супругом Људмилом Шкребњовом, Георгиј ми прича о њиховим првим сусретима, просидби, али и о другим Путиновим љубавима.
„Са Људмилом је то била велика љубав… Упознали су се у позоришту, преко заједничких пријатеља, док су гледали представу Аркадија Рајкина. У њиховом животу је било и тешких тренутака — након што је преживела саобраћајку у којој је озбиљно повредила кичму, Људмила је око две године била прикована за кревет, али се Путин није одвајао од ње. То говори и о карактеру руског председника као о човеку који никада не напушта болесне и немоћне“, каже Георгиј.
У Русији, додаје он, никог не занима приватни живот председника. Како каже, у традицији Руса није да завирују у приватан живот председника.
„То је можда занимљиво Французима, Италијанима, Британцима… Нама је важно да он воли Русију. Он се чак и нашалио у једном интервјуу и рекао да има једну љубав, која му одузима све време, а она се зове — Русија.“