Михајло Гаврић, генерални секретар Привредне коморе зелене Србије, и Мирослав Спасојевић, стручњак за заштиту животне средине, били су гости Јелице Путниковић у емисији „Енергија Спутњика“ у којој су говорили о начину на који би Србија требало да испуни обавезе из области екологије које је чекају на путу ка ЕУ.
Највише емитују угљен-диоксид они који производе енергију из фосилних горива. Мирослав Спасојевић каже да се на њих у свету врши притисак тако што веома тешко могу доћи до кредита, рецимо за изградњу термоелектрана на угаљ и на нафту.
„Можете да направите замену за енергетске капацитете као што су термоелектране. Појављује се све више енергетски ефикасних извора са великим капацитетом што доскора није било могуће. Појавиле су се разне врсте превоза који користе обновљиве изворе енергије, од струје, водоника, хибридних аутомобила, али још дуги низ година биће у употреби класична саобраћајна средства, нарочито у поморству и авио-саобраћају“, каже Спасојевић.
Наш саговорник очекује велики отпор нафташког лобија према пооштравању мера и споразумима и конвенцији о промени климатских услова.
„Постоји међународни правни акт који су потписале скоро све земаља у свету. То је Оквирна конвенција о промени климе и Кјото протокол, као и Кјото 2, али њега се држе само ЕУ, Аустралија и Нови Зеланд. Париски споразум је добровољан и постоји велика бојазан да он неће испунити очекиване циљеве.“
Обновљиви извори енергије ипак имају мане и негативне последице, па су због тога неке земље у нашем окружењу дигле руке од неких од њих. Проблем Србије је тај што нема довољно ветра за ветрогенераторе, а производњом електричне енергије из малих хидроелектрана нарушавају се екосистем и природа у околини речних токова.
„Хидроелектрана, која је испод једног мегавата до два, три мегавата даје снагу од око 50-60 мегавата, а само једном ревизијом, рецимо Термоелектране Б, добијете ту целу количину струје. Треба бити јако опрезан, јер те мале хидроелектране доводе до тога да има више негативних ефеката. Ако ставите у цев мали поток или речицу, уништите околну природу. Мислим да ће држава водити више рачуна о томе и неће дозвољавати, односно неће уопште дозвољавати изградњу мини-хидроелектрана“, објашњава Спасојевић.
Проблем који чека Србију је увођење ЕТС система, тачније шеме за трговину гасовима. Према тој шеми сваки од загађивача ће бити у обавези да према тржишним ценама плаћа право на емисију угљен-диоксида и практично се стимулишу емитери да смање емисије. На први поглед, то би било јако велико оптерећење за Електропривреду Србије, али је господин Гаврић уверен да би од тог новца могао да буде формиран фонд на нивоу државе и да би могло да се помогне ЕПС-у да смањи емисију.
„Из фонда би се финансирали пројекти прилагођавања земље новонасталим ситуацијама, од наводњавања, до повећања енергетске ефикасности у термоелектранама. Могли бисмо да направимо одређене уштеде, а самим тим и да смањимо емисију угљен-диоксида у атмосфери, а самим тим би контрибуција Електропривреде Србије била мања“, сматра Гаврић.
Европска унија, која је најрадикалнија у примени мера заштите животне средине, коначно има систем, који је прошла кроз неколико фаза нискоугљеничног развоја, и Србија би на њеном примеру, према Гаврићевим речима, могла да повуче паметне потезе.
Он наводи да смо преко Европске уније и ИПА фондова решили проблем са филтерима за термоелектране који не могу да ухвате угљен-диоксид, већ само прашкасте материје, и да је сада све у складу са европским стандардима.
Пошто спадамо у сиромашне земље које ће због тога јако тешко одговорити изазову питања угљен-диоксида, тј. енергетске ефикасности, Гаврић указује на одређене бенефите које ЕУ пружа таквим земљама.
„Наш закон који говори о климатским променама неће наметнути систем трговине емисијама. Ми ћемо бити изложени том систему онда када будемо чланица ЕУ. Међутим, ако у међувремену не буде побољшани наша енергетска ефикасност, термоенергетска, енергетска и друга постројења, нашли бисмо се у великом проблему. Када неке индустрије нису биле у стању да испуне то плаћање, Европска унија им је давала неке бенефиције, чак их је и потпуно ослобађала плаћања“, напомиње Гаврић.
Гаврић каже да су се богате земље наводно обавезале да ће, кад Париски споразум ступи на снагу, искључиво земљама у развоју давати 100 милијарди долара сваке године за заштиту животне средине. Он додаје да постоји зелени климатски фонд, где се дају неке паре које нису велике, али су значајне, поготово малим острвским земљама.
Прича о климатским променама води до чувеног Поглавља 27, које ми тешко можемо да испунимо, али се, како каже Спасојевић, трудимо на мало неорганизован начин. Он сматра да Србију очекује читав низ проблема са великим инвестицијама, а да друштво није препознало заштиту животне средине као нешто битно, већ је третира само као трошак, а не као бенефит.