У Европској унији множе се гласови за укидање европских санкција Русији, уведених под америчким притиском. „Крајње је време да се окончају ове иритантне санкције и да се нормализују политички и економски односи са Русијом“, поручио је аустријски вицеканцелар Хајнц Кристијан Штрахе уочи овонедељне посете Владимира Путина. Слично ће и нови италијански премијер Ђузепе Конте, „Њујорк тајмс“ њима придружује и Мађарску и Грчку, а чак и Жан Клод Јункер, председник Европске комисије који се свакако не може осумњичити за симпатије према Русији, тражи да се прекине с њеном демонизацијом и каже да се с њом поново треба повезати. На све то, Путин великодушно поручује да жели снажну Европску унију зато што је то у интересу саме Русије.
А за то време председник САД Доналд Трамп оптужује Европску унију да је основана да би постала конкурент Сједињеним Државама, својим европским савезницима уводи царине на челик и алуминијум, прети царинама на увоз луксузних аутомобила, прети Европи санкцијама и због сарадње с Ираном и због сарадње с Русијом на изградњи „Северног тока 2“. И истовремено се преко Твитера, уочи самита Г7, јавно расправља с премијером Канаде Џастином Трудоом и председником Француске Емануелом Макроном, који му пак отворено прети изолацијом Америке у оквиру групе коју је управо Америка предводила. А Трамп на то узвраћа позивом Русији да се врати у Г7, што ће затим за Трампом поновити и италијански премијер Конте.
Може ли антируско, трансатлантско савезништво да преживи све ове неспоразуме и искушења, и каква би геополитичка померања могли да изазову потреси којима присуствујемо?
О овим су питањима у „Новом Спутњик поретку“ разговарали Мирослав Стојановић, некадашњи дописник „Политике“ из Немачке, и политиколог Александар Павић.
Објашњавајући узроке учесталих позива на укидање ЕУ санкција Русији, Мирослав Стојановић указује да „санкције које никоме не користе, а можда и више штете Западу него самој Русији, нису произвеле жељени ефекат. Чак и у владајућој коалицији у Немачкој један део веома утицајних социјалдемократа у последње време жестоко тражи да се санкције, ако не потпуно укину, а онда да се озбиљно релативизују и знатно ублаже. Отпор санкцијама, дакле, не долази само из индустријског комплекса као досад, већ и из политичких структура“.
„Због двоструке конфронтације с Русијом, економске и војне која је још опаснија, зазвонила су звона за узбуну у Европи, многи схватају да је ђаво однео шалу“, додаје Александар Павић, уз оцену да је „садашње стање неодрживо, чак и на средњи рок“.
„Круг оних који се противе санкцијама очигледно се шири“, констатује Стојановић. „Међутим, не треба очекивати да ће Европска унија тако брзо одустати од њих све док се не дође до закључка да се та пукотина у трансатлантским односима не може тако лако затрпати. Тако ће и немачки став о антируским санкцијама пре свега зависити од Американаца. Ако се та раселина у односима између САД и европских држава буде продубљивала, Европа ће на неки начин почети да се осамостаљује, па ће схватити и да је политика кажњавања Русије контрапродуктивна“.
Управо на том трагу и Владимир Чижов, руски амбасадор при Европској унији, предвиђа да ће „ЕУ донети одлуку о промени курса када за то буде довољно политичке воље“, а види тенденцију за то…
„То је добро речено. Незахвално је процењивати када ће се то догодити, али ће морати да се догоди, макар и по цену унутрашњег раскола у самој ЕУ“, наводи Павић, мислећи на отпор који ће укидању санкција пружити Пољска и прибалтичке државе, а које постају нови амерички фаворити унутар саме ЕУ, стварајући тиме нову линију поделе.
Имајући пак у виду ту перспективу поделе ЕУ, додатну димензију добија и порука коју је Путин упутио у интервјуу аустријској државној телевизији: „Желимо уједињену и просперитетну Европску унију зато што је она наш највећи трговински и економски партнер. Што више проблема постоји унутар Европске уније, утолико су већи и ризици и несигурност за нас“. Стога ни не чуди што се „Њујорк тајмс“ прибојава да ће управо руски председник, кога невесело описују као „великог стратега“, сукобе између Европе и Америке искористити како би био схваћен као „поуздани пријатељ и партнер Европске уније“.
У сваком случају, док се упркос санкцијама Путин поставља као пријатељ Европске уније, упркос савезништву с Европском унијом амерички председник Доналд Трамп о њој говори као о супарнику. А председник Европског савета Доналд Туск, у недавном ауторском тексту у „Њујорк тајмсу“, патетично се легитимишући као „неизлечиво проамерички Европљанин фанатично посвећен трансатлантској сарадњи“, забринуто поставља можда и кључно питање: да ли су ово само тренутне промене у америчкој позицији према Европи, или почетак новог стратешког тренда?
Одговор Ричарда Хаса, председника утицајног Савета за спољне односе, сигурно да не може да га умири: „Садашњи сукоби представљају структурну пукотину у трансатлантским односима, која представља системски изазов светском поретку који су предводиле САД“.
„Трамп се показује као незадрживи агент промене“, објашњава Александар Павић. „Ако издржи до краја мандата, а камоли ако освоји и други председнички мандат, ове промене ће постати неповратне. Као што би сами Американци рекли, пасту за зубе не можете да вратите назад у тубу када једном из ње изађе… Ови процеси су неповратни, сви примећујемо распад доскорашњег постхладноратовског поретка“.
А додатни изазов досадашњој трансатлантској алијанси представља све жешћи економски напад САД на ЕУ и, пре свега Немачку. Магазин „Форин полиси“ тврди да је Америка све ближа увођењу санкција европским компанијама које учествују у изградњи гасовода „Северни ток 2“, после уведених царина на европски челик и алуминијум Трамп прети и царинама на луксузне, пре свега немачке аутомобиле…
Због свега тога, открива магазин „Њујоркер“, Немачка је први пут почела да ради на својој америчкој стратегији. Уз појашњење да су такве државне стратегије досад прављене само за противнике, лист изводи закључак да је реч о „великој промени немачке спољне политике“, јер се „у питање доводи основни досадашњи постулат, а то је тотално ослањање на пријатељство с Америком“.
Упркос томе, сматра Мирослав Стојановић, „у овом часу Немачка још не може да изађе из америчког загрљаја. Она од ње и даље много зависи, и економски, али и психолошки. Немачка се сад нашла између два пола, и не зна куда да крене. Тим пре што, као извозно оријентисана привреда, она нема начина да одговори на најављене америчке санкције. Маневарски простор за осамостаљење од Америке је мањи него што се претпоставља“.
А ипак, без обзира на ту немоћ и стратешку неодлучност Немачке, Мирослав Стојановић сматра да су промене неизбежне: „Иако је тешко превидети шта ће се тачно догађати, оно што је сигурно јесте да ништа више неће бити као што је било досад. Глобалистички поредак какав је постојао неће опстати. Истовремено, долази до ренационализације спољних политика и свако ће гледати сопствени интерес, због чега ће Европска унија понајвише испаштати јер ће све мање бити у стању да формулише сопствену, заједничку спољну политику. А тежиште ће наставити да се помера ка истоку“.
„Баланс моћи се дефинитивно се враћа на Исток“, сагласан је Александар Павић. „Кинези и иначе често указују на то да оволика доминација Запада представља историјску аномалију. Клатно се, дакле, сад враћа према Истоку, а Запад, због самодеструктивних процеса који се тамо догађају, сам потпомаже да до ове промене дође још брже. Због свих наших искустава, томе бисмо ми у Србији морали нарочито да се радујемо“.