У емисији „Свет са Спутњиком“ анализирали смо учеснике Мундијала и оценили могућности наше репрезентације. Подсетили смо се како се играло и навијало раније, а како данас? Како се Русија спремила за обрачун са хулиганима и како се штити од терористичких напада? Какав је утицај Светског првенства на геополитичку сцену и ко је јачи, политика или спорт?
Спортски новинар и аутор књиге „Од Монтевидеа до Москве — фудбалска библија“ Владимир Станковић рекао је да први пут нема никакав осећај шта би наша репрезентација могла да уради. Добар део јавности не очекује ништа од „Орлова“ и управо то би, сматра он, могло да буде њихова шанса и предност.
Станковић додаје да је у ранијим ситуацијама репрезентација испраћена са огромним амбицијама, ако не баш да буде светски првак онда да игра неко полуфинале, а онда смо се управо због тих енормно нереалних очекивања и енормно разочаравали.
„У овом случају изненађење може да буде само позитивно, бар за мене. Ако испадне у првом кругу, што је могуће, рећи ћемо да нам је жао и да нам је криво али да вероватно нису више ни заслужили јер нису били спремни. Међутим, могу и да прођу и онда ћемо рећи: ’Браво момци, показали сте да вредите‘. Хајде да идемо од утакмице до утакмице, па докле стигну“, каже Станковић.
Он сматра да имамо квалитетан тим, који може да постигне да Србије не прескаче велика такмичења. Указује да је веома битно да се обезбеди континуитет, да 2020. играмо на Европском, па 2022. године поново на Светском првенству.
„То би била огромна финансијска инјекција за наш савез с обзиром на количину пара коју ће зарадити ФИФА и која се дели учесницима према резултатима. Можда би онда више били у ситуацији да не мисле о парама него да мирно финансирају своје програме и улажу у младе играче који ће омогућити да се стално учествује на великим такмичењима, дакле и да стално пристижу неке паре“, каже Станковић и напомиње да није ни оптимиста ни песимиста и да ће све бити јасније после првог меча са Костариком.
Пашански, стручњак за безбедност који има кошаркашку прошлост, нада да ће наша екипа направити добар резултат на СП.
„Верујем да захваљујући томе што ова екипа наступа као тим може да направи добар резултат. Пласман у следећи круг био би важан за будућност нашег фудбала, то би значило да смо ухватили добар правац“, каже Пашански.
Као стручњак за тероризам и безбедност он указује да је Мундијал спектакл за читаву планету који ће трајати пуних месец дана и који ће окупити пре свега шефове држава и значајне политичке личности и личности из јавног живота, што све подиже гледаност и уопште пажњу читаве планете.
С друге стране, додаје Пашански, Русија као очигледно изванредан организатор ће, очекује се, да прикупи поене које јој омогућавају да се учврсти на међународној сцени.
„То је оно што боде очи политичким противницима и треба рећи да у овом моменту баш зато што је то врхунски светски спектакл, лако се може десити да се активирају терористи“, упозорава Пашански.
На питање колико у оваквим ситуацијама службе међусобно сарађују, Пашански каже да нема проблема код пријатељских организација.
„Руске службе раде квалитетно. Вероватно имају добру сарадњу са неким пријатељским земљама, рецимо са Кином, са Турском, јер Турска лагано долази на страну Русије. То је оно што додатно забрињава Запад, јер Турска клизи у загрљај Русије. Свесно се определила за то после неуспеха са уласком у Европску унију по некој убрзаној процедури“, каже Пашански.
Од Монтевидеа до Москве
Присећајући се својих искустава са великих такмичења, спортски новинар Владимир Станковић рекао је да је извештавао са бројних мундијала и и олимпијских игара и да, осим кад је у Минхену убијено 11 израелских спортиста, не памти сличне инциденте на догађајима тог нивоа.
Говорећи о својој књизи „Од Монтевидеа до Москве — фудбалска библија“, коју је издала компанија „Новости“, а коју је радио са колегом Јованом Цигом Секулићем, Станковић каже да је имао огромну грађу.
„Много тога сам проучавао, читао и копао по разним архивама још док сам писао ’Монтевидео, бог те видео‘. Ископао сам за то прво Светско првенство масу занимљивости, података, анегдота, доста куриозитета“, рекао је Станковић.
Осим класичних прича о околностима које су претходиле Мундијалу, шта се дешавало, ко је кога победио, какав је резултат био, ко су били јунаци и ко је био звезда Мундијала, поред свега тога што једна књига овакве врсте треба да садржи, има ту, каже он, и пуно или непознатих или мање познатих детаља, али и пикантерија.
„Ко је дао први гол на Мундијалу, кад су уведени жути и црвени картони, ко је добио први жути, ко је добио први црвени картон, кад је суђен први пенал, да ли је искоришћен, да ли није искоришћен, како је украдена ’Златна богиња‘, па ју је један пас, који је постао национални херој у Енглеској,нашао, па је враћена, па како је тај трофеј на крају у Бразилу украден и никад није нађен“, додаје наш саговорник.
Књига говори и о мешању политике и спорта, кад су у питању Светска првенства.
„Од Мусолинија 1934, који је председнику Фудбалске федерације Италије рекао, у неком разговору пред почетак: ’Господине, нисмо се разумели. Не тражим од вас да дате све од себе. Тражим да будете прваци света. Сматрајте то наређењем‘, па до тога да се Немачка 1954. године својим тријумфом у Берну против Мађарске од 3:2 вратила после вишегодишње међународне изолације“, преноси Станковић детаље из књиге која је од среде у продаји.
Подсећа да су Немци својом познатом упорношћу успели да се врате и онда се у Берну чула химна „Дојчланд, Дојчланд“, први пут после после Другог светског рата.
„Било је ту разних прича и разних догађаја. Пред 1982. су Хондурас и Салвадор буквално заратили због фудбала. Било је бојкота. Рецимо Совјетски савез није ишао на реванш баража са Чилеом 1973. године, јер је у међувремену у Чилеу извршен државни удар. На власт је дошла војна хунта Пиночеа. Совјетске власти су наравно биле уз свргнутог председника Аљендеа. Утакмица у Москви је одиграна и било је 0:0, али Совјети нису отишли на реванш. Чилеанци су направили представу, извели су свој тим, иако се знало да Совјети не долазе. На стадиону је било више војника, него гледалаца. Има слика са машинкама, са пушкама и онда су театрално тројица играча Чилеа кренули са центра, додавали један другом и дали некакав гол у празну мрежу против противника који није постојао и тако су се квалификовали за Светско првенство у Немачкој 1974. године“, рекао је Станковић.
Препоручује књигу и као добро допунско штиво између две утакмице, између два телевизијска преноса, да се људи, пре свега они које интересује историја фудбала, подсете и великих утакмица и великих играча и великих трагичара и промашаја и победа, свега тога што фудбал чини тако занимљивим, што га чини најважнијом споредном ствари на свету.