„Босански Србин“, „хрватски Србин“, „косовски Србин“ термини су који су се усталили и у српском језику који означавају припадност одређене групе српског народа. Тим одређењима оштро се противи председник Републике Српске (РС) Милорад Додик. Последњи пут о томе је говорио на обележавању годишњице страдања српског народа на Козари.
Са друге стране, за Бошњаке у Србији тешко да се може чути да су — српски Бошњаци или за Хрвате у Србији да су — српски Хрвати. Само су Срби, као и у Србији — Србијанци.
Председник РС користи сваку прилику да нагласи да су Срби један и јединствен народ и да не постоје косовски, хрватски или босански Срби. Шта се крије иза таквих термина? Одређују ли они само географску припадност неког дела српског народа или имају конкретније и политички злокобније значење?
Термини попут косовски, босански или хрватски Србин изражавају полицентрични карактер српске националне и културне егзистенције, објашњава професор београдског Филолошког факултета Мило Ломпар, и воде порекло из времена пред Први светски рат, када је, како каже, покрет за национално уједињење Срба био врло снажан.
У то време, ти термини коришћени су без икаквог оптерећујућег садржаја, само су изражавали географску припадност појединих делова српског народа. Они су изражавали припадност културним зонама на којима је српски народ живео, каже Ломпар.
„Међутим, поента је у томе што је процес националне интеграције Срба по тим територијама био веома често оспораван и ти појмови су временом попримили значење националних диференцијација. Тако да је, у неком смислу, један регионални појам попримио, што се догађа у историји, значење не само политичке диференцијације, већ и националне диференцијације“, објашњава он.
Појмови слични онима које смо поменули у краљевини Југославији коришћени су у политичком смислу и за Србе из Босне и Херцеговине. Говорило се Босанац, без свести, додаје Ломпар, да је још за време аустроугарског намесника у Босни Бењамина Калаја, процес унитаризације у БиХ тежио стварању посебне националне одреднице, која би имала посебну националну идентификацију у БиХ.
У социјалистичкој Југославији регионални фактор био је значајно развијен, у складу са поделом на републике и покрајине. Међутим, то је постало и део стратегије, по којој би се појам „Србин“ поистоветио само са појмом Србије као територије.
„Па би онда Срби били само они који су из Србије, док би Срби из БиХ били Босанци, а Срби из Хрватске су, по одређеним одредницама третирани као политички Хрвати. Та тенденција, да се по територији одређује национална припадност, била је снажна у Хрватској и имала је свој еклатантан израз у томе да је Устав Хрватске из 1974. носио име хрватског књижевног језика, као посебне варијанте српскохрватског језика. Дакле, јасно је било да се тежи наметнути одређење хрватског књижевног језика као варијантног облика израза и за Србе из Хрватске“, објашњава Ломпар.
У исто време, притисак на Србе у Црној Гори био је такав да се у тој бившој југословенској републици као Србин изјашњавао ретко ко.
Једно је, наставља Ломпар, када неки термин означава регионалну или културну припадност. Баварци живе у Баварској, Швабе око Штутгарта, Пруси у Пруској, Саксонци у Саксонији, али коришћење тих термина не угрожава њихову, немачку националну припадност.
„Код нас је снажна тенденција да се та природна различитост користи као национална диференцијација и утолико мислим да је Додик у праву што не жели да користи термин ’босански Србин‘, зато што је тај појам само прелазна одредница да би се ово ’Србин‘ заменило нечим као ’Босанац‘ или ’Бошњак‘, што би значило национално одређење. Мислим и о томе сам писао у књизи ’Дух самопорицања‘, да је то кључни елемент целокупне стратегије дезинтеграције Срба и да је његова максима да све што је српско сведете на србијанство и онда оно што није србијанство, као Његош, као Андрић, као Меша Селимовић или сликар Петар Лубарда, временом престаје да буде српско“, сматра Ломпар.
Такво кретање се јако добро може пратити у културним процесима. Као пример, Ломпар наводи да је за друго издање „Енциклопедије Југославије“ било предвиђено да Доситеј Обрадовић буде у одредници Војводина.
Отпор таквим тенденцијама је оправдан, наводи Ломпар, јер су Срби из Црне Горе, Херцеговине или Хрватске Срби, а питање где живе, јесте питање које би у нормалним условима могло да буде постављено. Међутим, код нас се оно поставља са изразитим политичким предумишљајем, закључује Ломпар.