Фудбалери турског порекла, који су дали велики допринос репрезентацији на путу ка титули првака света 2014, добили су много критика због објављене слике са Ердоганом само месец дана пред почетак Мундијала у Русији.
„До сад никада нисмо морали да присиљавамо репрезентативце да нешто учине, али смо увек покушавали да их убедимо“, рекао је Бироф за немачки „Велт“.
Гундоган је одмах после слике изјавио да није имао намеру да ствара политички проблем, док се Озил није оглашавао. Зато је више на удару Озил, што је посебно изражено после лошег наступа у Русији.
„Мислим да је чињеница да Гундоган и Озил снимљеном фотографијом нису узнемирили тим, али дебата је у току“, рекао је бивши немачки репрезентативац Бироф, сада на одговорном месту у тиму који је на Светском првенству у Русији испао у првој фази, први пут после осам деценија.
Политичари у Немачкој, као и велики део јавности у тој земљи, били су љути због фотографије турског председника Ердогана, баш у тренутку предизборне кампање у Турској, са двојицом немачких репрезентативаца.
Реакција легендарног центарфора месец дана након „инцидента“ показује нам да ни дисциплиновани Немци нису имуни на оно што зовемо „јавашлук“.
Било је негативних реакција и у време кад су Гундоган и Озил дали подршку Ердогану, али никоме није падало на памет да их најури из репрезентације уочи Мундијала. Међутим, све се променило преко ноћи после бламаже Немачке у групној фази Светског првенства.
Оно што је најгоре у целој причи је то што су се од свих звезда немачке репрезентације „на тапету“ нашла двојица фудбалера турског порекла и што овакав расистички испад „аријевца“ Бирофа некако асоцира на најмрачнији период немачке историје.
Уз то, не би требало заборавити да је Месут Озил најкреативнији играч немачке репрезентације још од 2010. године и да су његове заслуге за освајање титуле у Бразилу вероватно веће него заслуге свих његових тадашњих саиграча.
Истина је, многи су Озила у време док је још био млад и перспективан играч видели као наследника Зинедина Зидана, али је његова каријера кренула силазном путањом. А то што неће достићи великог Зизуа не значи да и данас није један од најбољих на свету. Уосталом, Немачка репрезентација нема бољег „плејмејкера“.
Кад је већ реч о упливу политике у „најважнију споредну ствар на свету“, такође би се могла повући паралела између Озила и Зидана, јер Немци су се према својој звезди понели потпуно супротно од Француза.
Ако постоји тренутак у француској историји у којем су имигранти арапског порекла постали пуноправни чланови друштва било је то на дан освајања Светског првенства 1998. кад се лик детета алжирских досељеника појавио на Тријумфалној капији — лик Зинедина Зидана, хероја победе против Бразила, стрелца два гола у финалу и најбољег фудбалера у француској историји.
Французи су Зидану „опростили“ и бламажу на Светском првенству 2002. кад су као тадашњи светски шампиони испали у групној фази (као и Немци 2018. године), мада је повређени Зидан одиграо само последњу утакмицу у групној фази, кад су поражени од Данске 2:0.
За разлику од Немаца који по политичкој линији из репрезентације „протерују“ фудбалере „иностраног порекла“, Зидан је, верује се, решио председничке изборе 2002. године. Његову претњу да неће више играти за репрезентацију уколико Жан Мари Ле Пен победи у другом кругу председничких избора Французи су озбиљно схватили, а десничарски кандидат добио је свега 18 одсто гласова.
Французи су Зидану опростили и спектакуларни одлазак са сцене у финалу Светског првенства кад је добио црвени картон у 110. минуту и тиме показали националну величину. Јер Зидан је за Французе био и остао херој, без обзира колико глуп потез направио у најзначајнијој утакмици века.
Управо зато, изјава Оливера Бирофа, осим што је политикантска и расистичка, у суштини је и нељудска. Јер више су Гундоган, а посебно Озил, донели доброг и Немачкој и Немцима, него што су им нажао учинили лошим играма на последњем Мундијалу.