Социолози су одавно утврдили да су модерни спортови замена за гладијаторске арене, а амерички писац Пол Остер написао је да је фудбал на неки начин замена за ратове, који се уместо на бојном пољу са мноштвом мртвих и рањених воде на травнатом терену, витешки, у духу фер-плеја.
Међутим, „најважнија споредна ствар на свету“ однела је до сада много људских живота и тако се фраза да је фудбал „већи од живота“ показала као злокобна истина.
У наставку, подсећамо на мрачну страну фудбала — фудбалске догађаје који су за последицу имали људске жртве.
Колумбија — убиство Андреса Ексобара 1994.
После елиминације репрезентације Колумбије из осмине финала актуелног Мундијала, појавиле су се озбиљне претње смрћу фудбалерима Матеусу Уриби и Карлосу Баки — трагичарима пенал завршнице у мечу против Енглеске.
И играчима других репрезентација фрустрирани навијачи претили су смрћу и могло би се рећи да су такве претње трагичарима утакмица постале фолклор широм планете. Међутим, кад је реч о Колумбијцима, ствари изгледају кудикамо озбиљније. И морбидније.
Пре 24 године, 2. јула 1994. године у колумбијском граду Медељину убијен је репрезентативац Андрес Ескобар, који је на утакмици у групној фази Светског првенства против домаћина, Сједињених Држава, постигао аутогол. САД су победиле са 2:1, а Колумбија је елиминисана после групне фазе.
Ескобар је убијен испред кафића „Ел индио“, а према сведочењу његове девојке, убица је викнуо „гол“ после сваког од 12 испаљених метака. До данас није познато да ли је убица Умберто Муњоз Кастро починио злочин на своју руку или је убиство наручио неко од „контроверзних кладионичара“, који је уложио знатну суму на пролазак Колумбије у другу рунду.
Распад Југославије — „рат је почео на Максимиру“
Рат у бившој Југославији можда није почео на стадиону Динама из Загреба, али је ту најављен. Увертира за највећи скандал на неком од стадиона у бившој СФРЈ 13. маја 1990. године почела је надјачавањем „добровољних певачких друштава“ — „делије“ су певале „Друже Тито, Срби тебе лажу, они воле ђенерала Дражу“, а „бед блу бојси“ су узвикивали „Хрватска — независна држава“.
У једном тренутку, навијачи загребачког Динама срушили су ограду и настао је општи метеж на терену. У општој тучи која је уследила повређене су укупно 193 особе, од чега 117 полицајаца.
Националистичке страсти које су на „Максимиру“ испливале на површину биле су увод у грађанске ратове који су растурили Југославију, а коначан број жртава у ратовима за југословенско наслеђе ни до данас није утврђен. Оно што се зна, да је у ратовима од 1991. закључно са 1999. годином, број жртава био петоцифрен, а по неким проценама и шестоцифрен.
„Грађански рат“ на тлу Европе — „Хејсел“ 1985.
Једна од највећих трагедија на фудбалским стадионима десила се 29. маја 1985. године на стадиону „Хејсел“ у Бриселу, кад је у општој тучи навијача Ливерпула и торинског Јувентуса страдало 39 присталица италијанског клуба, а око 600 их је било повређено.
Пре почетка утакмице, навијачи Ливерпула пробили су ограду и сабили Јувентусове у ћошак, што је проузроковало пад зида од три метра, где је већина погинула, док су остали страдали у обрачунима — убијени су ножевима или каменицама. Неки су страдали у свеопштем стампеду.
Трагедија је на „Хејселу“ довела је до забране играња енглеских тимова у свим европским такмичењима на неколико година.
Важно је подсетити да је средином осамдесетих хулиганизам на стадионима, и у Британији и у остатку Европе, био на врхунцу и да су широм „старог континента“ готово на недељном нивоу стизали извештаји о погинулим или тешко повређеним навијачима.
Увертира за највећи хулигански масакр била је годину дана раније у Риму, кад су фудбалери Ливерпула освојили титулу у Купу шампиона, а после меча су навијачи Роме прогањали присталице Ливерпула улицама Рима. Десетине навијача Ливерпула је повређено, међу њима и један тринаестогодишњак, који је готово тотално искасапљен — завршио је са преко двеста шавова само на лицу.
Освета је стигла у Брисел, а једина, условно речено, позитивна последица масакра на „Хејселу“ био је закон против хулиганизма који је усвојила Влада Маргарет Тачер, а којим је релативно брзо и веома ефикасно укинута пракса хулиганског дивљања британских навијача.
Фудбалски рат 1969: Салвадор против Хондураса — 3.000 мртвих
Фудбалски рат је био краткотрајан и вођен је између Салвадора и Хондураса 1969. године. Узрок рата је био економске природе, односно питања имиграције из Салвадора у Хондурас. Тензије проузроковане овим питањем су се поклопиле са нередима који су избили током друге рунде квалификација за Светско првенство у фудбалу 1970. године.
Први меч одигран је 8. јуна у Хондурасу. Домаћин је славио са 1:0, голом центарфора Роберта Кардоне у последњем минуту. Остаће упамћено да се осамнаестогодишња Амелија Болаинос из Салвадора убила, јер није могла да поднесе пораз своје репрезентације. На сахрани је присуствовао велики број људи укључујући, и председника земље.
Медији и политичари у обема земљама подигли су велике тензије.
У реваншу одиграном под великим мерама обезбеђења, на који су играчи Хондураса дошли у оклопним возилима, убијена су два, а повређено на десетине навијача. Салвадор је славио са 3:0 и због истог броја бодова играна је мајсторица, на неутралном терену, у Мексику.
Након трећег меча одиграног 26. јуна, у којем је Салвадор славио са 3:2 и пласирао се на Светско првенство, поново су избили велики нереди који су проузроковали погибију неколико навијача и на десетине повређених.
Убрзо је на стотине миграната који су дошли у Хондурас прогнано назад у Салвадор. Две земље прекинуле су дипломатске односе и почетак сукоба био је питање дана.
Рат је почео 14. јула 1969. године кад је војска Салвадора напала Хондурас. Организација америчких држава је преговарала о прекиду ватре у ноћи 18. јула, што је довело до потпуног прекида ватре 20. јула. Салвадор је повукао снаге почетком августа.
У шестодневном рату страдало је око 3.000 људи — 900 војника и цивила погинуло је на страни Салвадора и око 2.100 на страни Хондураса.
Две државе су потписале мировни споразум тек 30. октобра 1980. године и договориле да реше гранични спор око Залива Фонсека и пет делова границе посредством Међународног суда правде.
Суд је већину спорне територије доделио Хондурасу 1992. године, а 1998. су Салвадор и Хондурас потписали уговор о разграничењу како би испунили услове декрета суда. Укупна површина територије коју је Хондурас добио од Салвадора након одлуке суда је 374,5 километара квадратних.
