О организацији првенства, „сумраку“ појединих фаворита, игри српске репрезентације и ономе што јој недостаје за нешто више, успеху наших западних суседа, али и очекивањима од полуфиналних утакмица и ко ће се окитити титулом светског првака, разговарали смо са Жељком Чачијом, коментатором „Јуроспорта“.
Како оцењујете досадашњи ток Мундијала у смислу организације, квалитета фудбала и испадања неких репрезентација које су сматране за фаворите, као што су Немачка и Аргентина? Да ли је све ово било очекивано или је велико изненађење?
— Што се самог квалитета организације тиче, колико могу да видим, све функционише како треба, све изгледа јако добро, стадиони су перфектни, у одличном стању. Што се осталих ствари тиче, јесу велика изненађења испадање Немачке и Аргентине. Ја сам се, с обзиром да коментаришем немачки фудбал, потајно надао да Немачка може далеко, али опет неко у шали рече да Немци никада нису пролазили у Москви, па неће ни сада. Наравно, и ово треба схватити као шалу. Очекивао сам да Уругвај прође даље, међутим, Француска је била јача, тако да ове четири репрезентације које су остале нису биле међу мојим фаворитима, али сада мислим да од преосталих тимова Француска може да освоји првенство.
А шта мислите о игри наше репрезентације? Да ли сматрате да је овај резултат, треће место у групи са једном победом и два пораза, наш максимум или смо могли више?
— Не знам да ли ме неко прати на Фејсбуку од ваших читалаца и слушалаца, у једном моменту сам написао да мислим да је најгоре што може да се деси српском фудбалу да одемо на Светски куп. То се испоставило као тачно, с обзиром на то да смо сменили селектора који нас је одвео на Светско првенство, па су почеле приче око тога да нам менаџери састављају репрезентацију, тако да мислим да је то за нас било изузетно лоше. Када смо већ отишли тамо, онда је требало да урадимо нешто, и урадили смо оно што сам и очекивао и што сам рекао да ће се десити: испали смо у групи и нисмо дали више од два гола. То сам прогнозирао, не кладим се, али сам размишљао да одем у кладионицу и да тражим да ми дају квоту на то. Очекивао сам да ћемо победити Костарику, али нисам очекивао да ћемо на онај начин изгубити од Швајцарске. Пред сам меч ми се јавио оптимизам, чак сам помислио да може да буде 2:0 када је Митровић дао гол у 5. минуту. Неко рече: „Много је рано, неће ваљати“, и на крају се то и испоставило као тачно. Наравно, боли то што смо примили голове баш од она два швајцарска играча, али не бих се тиме бавио. Наравно, са Бразилом смо одиграли једну пријатељску утакмицу. Видели сте да су на крају четворица-петорица тражила Нејмару дрес, као да им је то био циљ.
Да се вратимо на први комшилук. Реците ми, како Хрватска која је доста мања од Србије и има релативно мању базу за регрутовање играча, постиже такве резултате, а ми смо ту где јесмо? Да ли је у питању струка, национални набој, или пак нешто треће?
— Сетите се приче када су поставили Далића да је то ХНС-ов (Хрватски ногометни савез) селектор, нешто слично као Крстајићев случај и да он неће ништа урадити. Међутим, ево, Далић је преузео селекцију када је било најтеже, када је било стани-пани да ли ће се пласирати. Они су то одрадили, пласирали се на Светски куп и играју фантастично. Мислим да је посебан менталитет у питању. Они сви, као и наши играчи, играју по великим клубовима, али мислим да су зрелији као екипа, да имају тотално другачији приступ, да се не плаше и не респектују никога. То се видело у утакмици са Аргентином где су ме апсолутно одушевили. Морам рећи да Аргентина није одиграла на очекиваном нивоу, али то нема везе са игром Хрватске. Игра Хрватске је на том мечу и свим осталим утакмицама била одлична. Показали су један борбени дух. Мислим да имају један национални набој који у нашој репрезентацији не постоји, бар не на тај начин и да је то један од кључева њиховог успеха.
Надовежимо се сада на нашу репрезентацију. Имали смо европске и светске прваке до 18 и до 20 година, генерација Банета Ивановића и Коларова је играла полуфинала и финала Европских првенстава у млађим категоријама. Шта се са нама дешава? Како уопште те генерације „нестану“ на прелазу у сениорски тим? Постоји ли смислено објашњење? Менаџери, високи уговори или нешто друго?
— Најпростије речено, директан одговор на ово питање не постоји. Много је ствари које се ту могу узети у разматрање. Оно о чему се прича — а преносио сам и коментарисао то првенство са Новог Зеланда — јесте да је кључ нашег успеха био у томе што се турнир играо много далеко, што није било новинара, што није било менаџера и никога ко би им пунио главу. Играчи су, једноставно, били фокусирани на фудбал и зато је успех и дошао. Друго, Вељко Пауновић је другачији тренер и од Крстајића и од многих других. Ево, видимо шта ради са „Чикаго фајером“: пре две године су били последњи у америчкој лиги, прошле године играли плеј-оф, а и сада стоје врло добро. Дакле, много је и до тренера. Шта се дешава? Много пута сам причао са стручњацима који кажу да, када људи рано почну да се баве било којим спортом, да се брзо издувају и, једноставно, изгубе жар. Многи млади момци су нестали. Стално се прича о томе — „Дајте шансу младима, па нема везе, нека испадну, нека се не квалификују, али направите генерацију“. То се, једноставно, не дешава. Да ли због менаџера, да ли због страха од неуспеха, позивају се старији фудбалери који, једноставно, не дају максимум на тим утакмицама. Увек делује као да су резервисани, као да су уплашени, као да немају довољно мотива, а у чему је проблем — заиста не знам. Ево, и сада се прича о мешању менаџера, а менаџери се мешају већ 20-30 година. Мешали су се и раније, и они и разни спонзори. Сетите се репрезентације из 1982. када је „Пума“ неким нашим играчима платила спонзорство, па је и ту дошло до раскола. Ни та репрезентација није прошла даље, иако је била веома јака и јача од ове сада.
И да се за крај вратимо на полуфиналне утакмице. Како оцењујете ова два пара и шта мислите ко ће у финале? Да ли можемо очекивати класик Француска — Енглеска, или ће Хрвати изненадити и доћи до финала и можда се чак окитити титулом, мада то, на основу досадашњег тока шампионата, и не би било неко велико изненађење?
— Схватите ово као шалу, али не бих волео да Хрватска освоји титулу, јер зезаће нас до краја наших живота и наслађивати се тиме. Наравно, желим им сву срећу, па нека ураде шта ураде. Не навијам никада за Енглеску јер сам навијач Селтика, то би био противприродни блуд, али бих волео да Енглеска прође у финале и да одигра са Француском, баш због тог њиховог класика, јер мислим да ће то бити утакмица високог набоја, мада они немају тај високи набој нашег локалног типа — као што је наш са Хрватском или Албанијом. Белгија је сјајна, може да направи два фантастична тима, као Холандија пре неколико година, тако да је ту све отворено, али мислим да ће финале бити Француска — Енглеска, и да ће Француска бити шампион света.