Судећи према изјави француског председника Емануела Макрона, права граница у Европи је она које дели „прогресивне“ од „националиста“. Он је у годишњем обраћању на заједничкој седници парламента навео да је борба јасно постављена и најавио да ће сукоб тих снага бити у центру европских избора 2019. године.
Према речима Предрага Рајића из Центра за друштвену стабилност, ова изјава француског лидера је историјска, јер је први пут неко сублимирао оно што сви аналитичари виде већ годинама. Сада је, међутим, први пут то урадио неко са државничке позиције и направио корак ка једној врсти унификације Европе у смислу да се превазилази питање граница и нација, а поставља питање концепата, објашњава наш саговорник.
Међутим, додаје Рајић, у самој основи такве поставке ствари имамо један проблем, јер се таквом виђењу супротстављају управо они који Европу и даље доживљавају као Европу нација, а не као Европу класа или одређених друштвених стратума.
„Мислим да у ЕУ данас имамо два оштро супротстављена блока и то унутар проевропских снага, дакле снага које заговарају опстанак Уније. Први блок заступа став да Европа може да опстане само као Европа нација, и даље подељена на националне државе и где се не доводи у питање основни консензус свих држава чланица да ЕУ мора имати слободан проток људи, капитала, роба и услуга. Међутим, готово све друго се доводи у питање и тако се поставља једна граница и пружа извесни отпор даљој унификације Европе и даљем стварању јединствене европске државе. На другој страни је пак концепт стварања јединствене европске државе као наднационалне творевине, где се сматра да ЕУ без дубинских реформи не може да опстане“, објашњава Рајић.
Ова друга школа мишљења, како наводи, заговара формирање савезне европске државе по угледу на рецимо САД, где би ЕУ имала заједничку одбрану, заједничку валуту, као и јединствену спољну политику подигнуту на још виши ниво од оног на којем је данас.
„Први корак би свакако био стварање јединствене пореске политике, јер је тешко еврозони да опстане уколико нема јединствену пореску политику. Претпостављам да ће се у том правцу ићи и то може бити та Европа у више брзина о којој се често говори. Немачка и Француска су мотори оваквог виђења Европске уније, оне заговарају тај систем по коме би Европа морала да профункционише као далеко уједињенија творевина него што јесте“, напомиње Рајић.
Он примећује да у Европи више немамо дефинитивну линију подела политичких странака на левицу и десницу.
„То јест имамо, али у овом контексту таква подела је излишна с обзиром на то да имамо политичке партије које припадају десном центру и чланице су Европских народних партија као што је рецимо ЦДУ Ангеле Меркел, а која се залаже за што је могуће јачу ЕУ и што више нивоа интеграције, док са друге стране имамо странку Фидес Виктора Орбана у Мађарској, која јесте чланица Европских народних партија, али је и једна од предводника оне прве политике уједињене Европе у националним државама, али уједињене само до момента за који се процени да је одговарајући и да не угрожава опстанак концепта националних држава“, указује наш саговорник.
Како каже, најснажнији глас у том погледу има конзервативна десна Партија право и правда у Пољској Качињског, а ту је и партија Смер у Словачкој, која јесте лева странка, али се залаже за опстанак националних држава. Са друге стране, додаје он, има и левих странака у Европи које су за што је могуће дубље и снажније интеграције.
„Сада видимо формирање одређених коалиција по овом питању, које већ дуго лебди над Европом, а од ’брегзита‘ је све јасније и гласније — хоће ли Европа ићи у правцу јаче интеграције и формирања евентуално неке савезне државе или неће и даље ће опстати као Европа националних држава са слободним протоком капитала, људи, роба и услуга“, истиче Рајић.
Он се слаже са оценом француског лидера да ће европски избори наредне године бити кључни када је реч о „сукобу“ различитих концепата присутних на тлу ЕУ.
„То ће бити избори на којима ћемо видети колико је заправо јака идеја федерализма у Европи. Уколико идеја федерализма, оличена у Алијанси либерала и демократа и Макроновој партији ’У покрету‘ не добије довољну подршку, мислим да ће ЦДУ Ангеле Меркел и остале партије које кокетирају свом идејом, али се још нису за њу одлучиле, бити скептичне и неће је до краја прихватити, па самим тим и неће водити Европу у правцу федерализације. Дакле, онолико колико опције које се залажу за виши степен интеграција ЕУ буду снажне догодине на изборима, толико ће та идеја и бити остварена, а уколико буду релативно или осредње снажне, можемо очекивати интеграцију на нивоу формирања заједничких пореских управа држава чланица еврозоне и то би онда била дефинитивно Европа у више брзина“, напомиње саговорник Спутњика.
Европски избори ће такође, додаје Рајић, бити својеврсно тестирање владајућих странака у свакој од европских држава.
„Иако они не могу да угрозе владајући естаблишмент у њиховим националним државама, ипак могу да покажу колики је степен њихове подршке у том моменту и колико је снажна њихова страначка инфраструктура која мора да изведе одређени број грађана на биралишта“, оцењује Рајић.
Како наводи, занимљиво је да Емануел Макрон очигледно искључује из рачунице оне снаге које се залажу за брисање Европске уније, односно уништење тог пројекта.
„Те снаге, истина, још нису већинске у Европи, иако су нарасле последњих година и имају извесне проценте подршке међу грађанима. Неке од њих су и ретерирале у ставовима, као што смо видели са партијом Јобик у Мађарској, која је од ултранационалистичке, па чак и профашистичке, сада постала једна релативно умерена десна опција која чак и заговара опстанак Мађарске у ЕУ. Слично се десило и са ултраконзервативном партијом Ханса Кристијана Штрахеа, која је по доласку на власт ревидирала своје ставове, одлучила да напусти концепт по коме би Аустрија требало да напусти ЕУ и почела да се залаже за реформу Уније изнутра. Макрон очигледно оне опције које се залажу за укидање ЕУ не доживљава довољно озбиљно, сматрајући их политичким аутсајдерима, али је питање колико је то заправо реално и политички мудро“, закључује Рајић за Спутњик.