Овогодишњи добитник награде „Александар Лифка“, коју Фестивал европског филма Палић додељује за допринос европској кинематографији, рекао је на конференцији за новинаре уочи доделе признања да га за Суботицу и прелепи природни амбијент окружен језерима везују две ствари – професионални почеци везани за рад с редитељем Љубишом Ристићем и КПГТ-ом, као и његова супруга Ленка, коју је пре више од 20 година упознао баш у том граду.
Признање за допринос европској кинематографији било је прилика за Шербеџију да се у разговору с новинарима присети с ким је све сарађивао током своје богате позоришне и филмске каријере. Посебна је била његова професионална веза с редитељем Живојином Павловићем, с којим је имао веома надахнуту и плодну сарадњу, али нипошто не заборавља ни на Лордана Зафрановића, Душана Макавејева, Горана Марковића или иностране филмске ствараоце с којима је имао част и срећу да сарађује – од Стенлија Кјубрика, Клинта Иствуда, Франческа Росија до Филипа Нојса или Џона Вуа.
„Имао сам среће да радим са сјајним редитељима… Жао ми је што нисам имао прилику да снимам с Емиром Кустурицом, јер га веома поштујем и мислим да је фантастичан режисер. Мислим да ће он стварно направити још неке луде филмове“, рекао је Шербеџија.
Говорећи о признању које му је додељено на јубиларном, 25. Палићком филмском фестивалу, Шербеџија је истакао да му је велика част што се његово име налази међу великим ствараоцима европске кинематографије, али да му је посебно драго што је на том списку заједно с Миленом Дравић, првом глумицом којој је ова награда додељена 2000. године, када је установљена.
„Милена Дравић је филм сâм, југословенски филм је почео од ње“, рекао је Шербеџија.
Глумац који је остварио бројне улоге у Холивуду, међу којима су роле у остварењима „Широм затворених очију“ Стенлија Кјубрика, „Снеч“ Гаја Ричија и многе друге, каже да има утисак да је европска кинематографија данас много озбиљнија од америчке.
„Амерички филм је у последњих 10 или 15 година некако сам себе појео, па заправо и пропада на неки начин. Било је време када је тај амерички филм био фантастичан, моћан, довољно је само споменути све те велике режисере који су радили своје опусе, али сада сви раде на телевизији – велики глумци раде на телевизији, велики режисери раде на телевизији, телевизија је све појела, јер дистрибутери више уопште не желе да узимају филмове и да их дистрибуирају. То је веома лоша будућност филма. Телевизија је највећа опасност за филмску уметност“, оценио је Шербеџија.
Према његовом мишљењу, свет више није романтичан као што је био некад.
„Некада је момак водио девојку у кино, а сада одмах у собу с телевизором. Има у томе нешто, то је неки лагодан начин живота… Чекај да упалим мобител и погледам овај филм док се шетам…“, нашалио се Шербеџија, додајући да су филмски фестивали једина места на којима се филмови гледају с оним дигнитетом који припада седмој уметности – на великом платну.
Раде Шербеџија признаје да своје филмове готово уопште не гледа, напомињући да је то препорука коју је још као млад глумац добио од свог старијег колеге Павла Вујисића, а потом и од редитеља Живојина Павловића. Себе види као глумца који може да се прилагоди разноврсним улогама и карактерима, а верује да му то у великој мери омогућава глумачко искуство стечено у театру.
„Џон Вејн је готово увек био исти, и увек је био брилијантан. Бата Живојиновић, па чак и Борис Дворник, рецимо, увек били у сличним улогама, а опет увек божанствени. То је тај тип глумаца. Постоји други тип, попут Дастина Хофмана или Роберта де Нира, који су имали не само могућност него и част обликовања различитих карактера. Ја сам и један и други тип, чини ми се. Играо сам различите карактере, (…) али то је ствар мог театарског искуства, јер пре свега припадам театру. А све ово што припада филму – то је оно како ме је мајка родила“, признао је Шербеџија.
Као дечак је маштао да постане фудбалер, касније је замишљао себе као професора књижевности, врхунског новинара или писца. Сан о писању остварио је кроз четири збирке поезије, а међу његовим великим страстима су и риболов и, „наравно, кафана“.
„Живот веома брзо пролази. Престрављени смо ужасном брзином и ја се дивим нашим телима и мозговима који успевају да издрже ово бомбардовање разним звуковима, информацијама – катастрофа овде, потрес онде… То је ужасно опасно, отуда толико болештина и верујем да зато више ускоро неће градити биоскопе“, упозорава Шербеџија.
Један од његових начина да савлада ту брзину јесте и музика, односно певање, које и даље сматра хобијем и неком врстом импровизације, али и могућношћу да размени енергију с публиком на концертима. Вечерас то задовољство дели с публиком у Суботици, на сцени „Јадран“ Народног позоришта.
По завршетку сусрета с новинарима Шербеџија је оставио свој потпис на једној од биоскопских столица, као симболичан гест који ће убудуће правити сви добитници награде „Александар Лифка“. Други добитник тог признања ове године је глумац Брајан Кокс, који је на Палић допутовао касно вечерас, а сутра ће имати сусрет с новинарима и публиком.