Медији у Приштини пишу да ће демаркација између Косова и Метохије и централне Србије бити, како се очекује, следећи услов који ће ЕУ поставити обема странама. Да ли је тај услов ЕУ стварно могућ? Шта у том случају може Србија? Шта би такав захтев суштински значио?
Приштинска штампа је такву вест јасно објавила као очекивање, констатује за Спутњик Миливоје Михајловић, новинар који се дуго бави темом Косова и Метохије, и напомиње да му се чини да је таква врста текста заправо на неки начин спин који пре свега говори о незавидном положају Приштине у процесу у Бриселу.
„Циљ те приче о разграничењу са Србијом јесте заправо да се косовска албанска јавност убеди да ће Бриселски дијалог бити завршен тако што ће Србија заправо бити приморана да призна независност Косова. И од самог почетка дијалога приштински политичари су уверавали Албанце да је крај Бриселског дијалога и смисао Бриселског дијалога да заправо Србија призна Косово“, конкретан је Михајловић.
С друге стране, асистент на Факултету политичких наука Стефан Сурлић каже за Спутњик да уколико би стигао захтев за демаркацију, он би такав захтев више тумачио као снажну политичку поруку која долази из Европске уније на идеју неке промене ситуације на терену, односно промене те демаркационе линије.
Бриселско политичко одређење?
„Говори се о подели Косова, о размени територије или о неком новом разграничавању у светлу постизања финалног свеобухватног споразума између Београда и Приштине. Многи можда очекују и прижељкују да ће се Брисел политички одредити према таквим идејама тако што ће захтевати од Београда и Приштине да се неким документом обавежу о демаркацији постојећих линија.“
Сурлић подсећа да ЕУ нема јединствен став у конкретном случају јер пет држава-чланица Европске уније не признаје Косово и Европска унија не може децидно да захтева од Србије да ту демаркациону линију доживљава као границу.
„Међутим, са друге стране може да се говори о томе да у светлу нормализације односа треба да се направи јасна линија разграничења шта је то што је под контролом Србије, а шта је то у оквиру засебног политичког система Косова“, наводи Сурлић за Спутњик.
Нервоза у привременим институцијама
Из такве врсте вести се, понавља Миливоје Михајловић, може закључити да је преговарачка позиција Приштине све слабија.
„Чини се да се косовски председник Тачи упиње да убеди западне савезнике да има снаге да имплементира евентуални договор у Бриселу и да је, како он уме да каже, Косово јединствено према питању дијалога. Тачи заправо покушава да део одговорности за Бриселски дијалог пребаци на остале албанске странке, па чак и на опозицију“, сугерише Михајловић.
С друге стране, нервоза је видна и на другим пољима јер су, како даље наводи тај новинар, албански политичари нервозни што неке земље повлаче признање косовске независности.
„Колико год комично деловало, Харадинај тражи од Србије примирје у том дипломатском рату, Беџет Пацоли вештије покушава да оптужи Србију да повлачење признања финансира продајом оружја, а то говори да косовски Албанци имају информације да ће још неке земље да повуку признање“, сматра Михајловић.
Дакле, то је текст који нема везе са реалношћу, тврди Михајловић, барем не у овом тренутку и немогуће је о томе говорити пре краја Бриселског дијалога и неког евентуалног договора.
Нема подршке за поделу
Уколико би ипак дошло до оваквог захтева то би, према становишту Стефана Сурлића, значило да оне државе Европске уније које подржавају идеју демаркације према постојећим линијама вероватно желе да пошаљу политичку поруку да не подржавају идеју поделе Косова.
„Дакле, ако демаркацију као такву ЕУ или неки из ЕУ поставе као услов, они на индиректан начин желе да пошаљу поруку да су то те линије и немојте да их мењате у склопу постизања финалног свеобухватног споразума између Београда и Приштине“, јасан је Сурлић.
Србија треба снажно да поручи да тај финални споразум треба да буде нешто што је компромисно решење које ће одговарати обема странама, и Београду и Приштини, саветује тај политиколог, а да би сваки додатни услов само демотивисао стране да дођу до тог финалног споразума.