Осим западних земаља на челу са САД, које су се здушно залагале за косовску независност, сигурни смо да ниједна афричка или азијска земља није од своје воље или из некаквог убеђења признала Косово као независну државу.
Радило се ту о другим стварима — западне дипломатије на њих су вршиле разне притиске — од претњи (укидање стипендија или неке много озбиљније), па до тога да поједини политички лидери косовских Албанаца трпају новац у џепове корумпираним афричким и азијским политичарима, о чему су писали и медији.
Сила која стоји насупрот српској дипломатији толика је да битка између Давида и Голијата изгледа као пријатељска утакмица. Међутим, српска дипломатија ипак успева да пронађе канале којима може да нанесе болне ударце својим противницима, заговорницима косовске независности.
Који је то рецепт пронашла српска дипломатија, не само да се одупре многоструко јачој сили, већ и да ниже успехе против ње?
Претње и уцене не дају више резултате, нити имају тежину као пре, јер Запад више није једина алтернатива, каже некадашњи министар спољних послова СРЈ Живадин Јовановић. Штавише, притисци и претње су данас контрапродуктивни, додаје.
Уз кристалисање новог концепта мултиполарности и раста отпора политици притисака, многе земље које су напречац признале независност Косова, каже Јовановић, добијају нове информације које бацају ново светло на ситуацију и расветљавају интересе који стоје у позадини нелегитимних захтева за независност Косова.
„Зато се такве земље враћају основним принципима међународних односа и колико се број (држава које повлаче признање) повећава, толико и замајац повлачења признања постаје делотворнији. У новим условима у којима више не постоји јединство ни на Западу, утолико пре не може да постоји ни јединство засновано на страху“, каже Јовановић.
Сама технологија лобирања код земаља да повуку признање независности далеко је од бондовских прича о тајним мисијама и разговорима у мрачним баровима док свира тиха музика.
Све се одвија у канцеларијама и амбасадама. Београд, Њујорк и српске амбасаде у иностранству су пунктови и полуге помоћу којих, према Јовановићевим речима, српска дипломатија лобира за повлачење признања косовске независности.
„Прво је место Београд и непрекидни разговори са страним амбасадорима, страним дипломатским представницима и страним делегацијама и то, како дипломатским каналима у ужем смислу, преко амбасада, тако и преко парламената, политичких странака, невладиних организација, тинк тенкова и тако даље. Дакле, свакодневни контакт са свим амбасадама и објашњавање контрапродуктивности једностраног признања једностраног отцепљења“, објашњава Јовановић.
Други пункт је Њујорк, где централну улогу има српска мисија при УН, где су присутне дипломате из читавог света, док су трећа полуга српска дипломатска представништва у иностранству.
У Министарству иностраних послова Србије, каже Јовановић, праве се табеле о ставовима страних амбасада у Београду, ставовима страних влада или министарстава иностраних послова у земљама у којима Србија има своје амбасаде и табела ставова дипломатских мисија у УН.
„Након тога на дневној бази може да се прати пулсација. А када се томе додају и ставови парламената, политичких партија, ставови моћних тинк тенкова, медија и тако даље, то је већ комплекснији прилаз и, разуме се, много прецизнији показатељ. Прецизнија мерења могу да се остваре праћењем ставова и мишљења свих тих фактора који имају утицаја било на јавно мњење, било на академске кругове, било на медије, било на администрације, управе, владе…“, каже Јовановић.
То је, наставља он, дипломатска технологија која се примењује како би се сваког часа видело где су простори за нова повлачења. Тамо где се осети да се о томе размишља, иде се снажније, са посебном пажњом и брижљиво припремљеном аргументацијом. Тако се долази до резултата, закључује Јовановић.
