Разлози због којих се кренуло у дефинисање нове стратегије државне безбједности су, како наводи црногорски министар одбране Предраг Бошковић, вишеструки, а превасходно се односе на чланство земље у НАТО. Бошковић је појаснио да су се измијениле безбједносне околности, не само у Црној Гори него и у региону и Европи, истакавши да од 2008. године, када је писана последња стратегија, није било мигрантске кризе, сукоба у Украјини, а ни наводног „државног удара“ у Црној Гори.
„Није било свега што се дешавало задњих десет година, покушај тероризма у Црној Гори, различити интереси на Балкану који су се сукобили“, истакао је Бошковић, што је, према његовим ријечима, захтијевало потпуно другачији одговор државе која је сада пуноправна чланица НАТО-а.
Он је такође казао да пуноправним чланством у НАТО Црна Гора нема потребу да развија свој систем безбједности када су оружане снаге у питању, како је то чинила од обнове независности, „с обзиром да систем колективне безбједности и могућности активирања Члана 5 (НАТО) омогућава Црној Гори да своје приоритете и ресурсе користи на други начин“.
С тим у вези, црногорски министар одбране је нагласио да умјесто развијања скупих система за одбрану, Црна Гора може сада те системе да „користи од својих 28 партнера других чланица НАТО-а“.
„Сада се можемо фокусирати на оне системе о којима се договоримо са НАТО-ом. То су прије свега пјешадијске јединице, затим оно по чему је Војска Црне Горе позната, за шта има традицију и знање“, саопштио је Бошковић.
Аналитичар и координатор мировног покрета „Не у рат, не у НАТО“ Игор Дамјановић за Спутњик каже да најновији садржај Предлога стратегије националне безбједности Црне Горе „представља конкретизацију првих негативних ефеката припадности НАТО пакту“. Он додаје да је елаборирајући стратегију одбране, министар Предраг Бошковић изнио двије „веома опасне тезе“.
„Прво, министар је навео да стратегија националне безбједности наше земље мора бити усаглашена са интересима НАТО пакта и да црногорска војска од свих родова војске планира једино да ’развија пјешадијске јединице‘, примјећује Дамјановић. Међутим, он додаје да питање „какве ће заиста ефекте на националну безбједност Црне Горе имати повећано ангажовање пјешадијских јединица јавности није објашњено“.
„Намјером да се додатно развије пјешадија, директно је потврђено оно на што ми из покрета ’Не у рат, не у НАТО‘ годинама упозоравамо. Наиме, поред војних база на нашој територији и геополитичког превирања са Русијом, трећи основни циљ НАТО пакта у Црној Гори јесте обезбјеђивање топовског меса за будуће војне походе. Још је Вијетнамски рат показао да америчка јавност може да прогута и истрпи буквално све, осим масовног страдања њихових војника. Стога је за империјалистичке циљеве САД потребно да гину други, а сходно предлогу ове стратегије, то би могли да буду и Црногорци“, сматра Дамјановић.
Други „бизаран детаљ“ наведен у изјави министра Бошковића, према мишљењу овог аналитичара, јесте да су на израду новог Предлога стратегије националне безбједности, како је наведено, „утицали мигрантска криза и сукоби на југоистоку Украјине“.
„За избијање и распламсавање обје ове кризне ситуације дубоко су одговорне чланице НАТО пакта које су разориле Либију, подржале екстремне терористичке групе у Сирији и уз помоћ пронацистичких организација извршиле обојену револуцију у Украјини. Са друге стране, аутори Предлога стратегије ниједном ријечју нијесу образложили на који начин грађански рат у Украјини има импликације на безбједносну ситуацију у Црној Гори, тако да се намеће закључак да је потенцирање ове кризне ситуације још једна наручена провокација усмјерена ка Русији“, сматра Дамјановић.
С тим у вези, наш саговорник закључује да Предлог стратегије националне безбједности Црне Горе управо „представља конкретну илустрацију какве све погубне последице са собом носи чланство у НАТО пакту“, као и да досадашње искуство потврђује да не постоје гаранције да ће Црну Гору било ко бранити у случају војне агресије.
„Мале земље-чланице су приморане да развијају родове војске по захтјевима Алијансе, а не по властитим потребама. Принуђене су да повећавају расходе за одбрану и купују америчку војну опрему, као и да провоцирају геополитичке противнике САД. Са друге стране, како смо видјели приликом терористичких напада на Белгију, Француску и Турску, не постоје никакве гаранције да ће одредбе из, у предлогу поменутог, Члана 5 о НАТО колективној безбједности бити примијењене“, јасан је Дамјановић.