Недавно је Душко Марковић, премијер Црне Горе, у Скупштини изјавио да његова држава биљежи константан раст бруто домаћег производа (БДП), те да је он (на нивоу од 4,5 процената) највећи у региону Западног Балкана. Црна Гора, у том оквиру, далеко предњачи и по висини БДП-а по глави становника. Он износи 6.810 евра. Похвалио се и просјечном платом од мало изнад пет стотина евра.
Аплауза није било. Само га је један опозициони првак запањено гледао да би га забринутим гласом упитао: „Да ли Ви заиста вјерујете у то што говорите?“ Расправа је, разумије се, одмах одскочила у воде класичне политике, тако да је јавност остала ускраћена за аргументе струке који би јој помогли да разлучи да ли је премијер изрекао истину или није. Занимљиво је да ни данима након овог саморекламерства није било таквих гласова, што наводи на закључак да у редовима опозиције нема људи стручних за тај подухват, као и да не постоје заинтересовани, такозвани, слободни интелектуалци.
Премијер Марковић је изнио тачне податке обрачуна изведеног из потпуно погрешне математике. Висока државна статистика је продукт добро осмишљене и организоване преваре.
Све је почело средином осамдесетих година прошлог вијека. Тихим споразумом између америчког Трезора, ММФ-а и Свјетске банке извршен је прелаз са бруто националног на бруто домаћи производ. Све је изгледало као безазлена промјена рачуноводствене процедуре, односно техничко прилагођавање и као такво је, системом образаца комуникације са међународним финансијским институцијама, уведено у праксу. Није било ни буке, ни побуне, ни расправе. А требало је, будући да су бројни аутори ово описали као „подмуклу политичку манипулацију“. Према старом БНП-у зарада мултинационалних корпорација је приписивана држави у којој она има централу. Та слика је била тачна, али је била прилично непријатна. Бројеви су показали да од приче о једнакости партнера и равномјерном развоју земаља које инвестирају и у које се улаже, није остало готово ништа.
Према новом обрачуну — по БДП-у, зарада корпорације се обрачунава као национално богатство земље гдје њена филијала послује, чак и уколико (што је и најчешћи случај) она бива одмах трансферисана у земљу сједишта компаније. Новац одмах и легално одлази из државе за коју статистика тврди да припада њој. Држава која је распродала практично све своје ресурсе страним компанијама на папиру је богата, а у стварности и не види новац које оне стичу на њеном тржишту. Примарна економска грана Црне Горе је туризам. Власници највећих туристичких предузећа су странци.
На раст БДП-а директно утичу и кредити. Што се неко више задужује у иностранству, имаће већи БДП, а колико је то добро, не треба трошити ријечи. Црна Гора се убрзано примакла нивоу јавног дуга од осамдесет одсто свог БДП-а, што је изазвало звуке упозорења из ММФ-а и Свјетске банке, управо оних установа које су донедавно похвално пратиле активности њене Владе.
У недавном тексту агенције „Ројтерс“, са позивом на анализе управо ове двије међународне финансијске организације, о Црној Гори се говори као о финансијски удављеној држави. Једна дионица ауто-пута („из нигдје ни у шта“, како пише „Ројтерс“) коју гради кинеска компанија и уз повољан кинески кредит, разорила је крхке црногорске финансије. До сада је потрошено више од четиристо милиона евра, изградња касни најмање двије године, а и ако икада буде довршена, представљаће четрдесетак километара пута који завршава у апсолутној саобраћајној недођији. За наставак изградње овако економски сулудог пројекта нема заинтересованих концесионара, а Црна Гора нема капацитет да се додатно задужи. Све у свему, прича о ауто-путу „Смоковац — Матешево“ представљаће значајан допринос богатој енциклопедији људских глупости.
Али, тако утрошен новац је довео до великог раста БДП-а. А како су израчунали просјечну плату од петсто евра? Не ради се то на једино исправан начин да се укупна средства за плате подијеле са бројем радника. У Црној Гори је стопа незапослености нешто изнад двадест одсто. Запослено је око сто педесет хиљада људи. Половина њих (77 хиљада) прима минималну плату од 193 евра. Најбројнији су запослени у трговини, а плата им је од 250 до 300 евра.
„Креативна статистика“ иде овако. Минимална плата се не узима у обрачун, јер је то законска обавеза. Рачунају се само исплаћене плате, што значи да су они невољници који мјесецима ништа не примају такође ван обрачуна. У преосталом дијелу се (кажу ради објективности) искључују најниже (трговина) и највише исплаћене плате (финансијске услуге), иако су по броју запослених ова два сектора у односу један слон и један зец. Остатак свих ових остатака је дио привреде у којем је просјечна плата петсто евра.
Када већ не може да се побиједи или призна стварно сиромаштво, најбоље га је убити креативном статистиком.
