У обиљу других, актуелнијих и појавно значајнијих информација, ова је једва заслужила више од уобичајене протоколарне пажње. А требало би да буде другачије. Штавише, морало би да буде другачије!
Они који пажљивије прате резултате посјета мисија те међународне организације, посебно током посљедњих четврт вијека, морају да искажу дубоку забринутост и неслагање. Јер, рекао би наш народ, коме ММФ „чува кућу“ — кукала му мајка!
Међународни монетарни фонд је основан као наддржавна организација са циљем да пружа помоћ националним економијама које западну у проблеме проистекле из међународне трговине. У економски повезаном свијету, немогућност извршавања финансијских обавеза једне државе директно погађа њене пословне партнере, који могу трпјети губитке без икаквог сопственог доприноса. Да би се спријечио домино ефекат ширења кризе ММФ и Свјетска банка су биле задужене за програме пружања помоћи појединим државама и обезбјеђивање општих услова за стабилан свјетски економски раст.
Ова племенита и рационална поставка се преметнула у своју супротност већ у првим програмима. ММФ је одувијек био средство за остварење америчких империјалних економских планова наметнутих кроз принципе либералног капитализма. Систем одлучивања у ММФ-у је такав да стално прати амерички интерес. Наиме, сматра се да је нека одлука донесена када се за њу обезбиједи 85 одсто гласова. Америка има 17 одсто гласова и фактичку моћ блокаде свих за њу неповољних рјешења.
ММФ је константно губио на угледу. Економски програми на које је присиљавао бројне државе стварали су хаос, сиромаштво и пљачку природних, капиталних и људских ресурса у државама којима је „помагао“. Све државе Јужне Америке, а Мексико посебно болно и дуго, најсуровије су осјетиле правду која је на овај начин дијељена. ММФ је, у оквиру пројекта који се може назвати „кроћење азијског тигра“, довео до прага уништења захуктале и амбициозне државно-економске пројекте. Почетком деведесетих година прошлог вијека све државе Источне Азије показивале су задивљујући и сталан привредни раст. Али на Уругвајској рунди преговора (1996. године) Свјетске трговинске организације, ММФ им је наметнуо обавезе које су директно довеле до кризе годину дана касније. Она је убиљежена у економске анале као безобзирна пљачка и заустављање цивилизацијског напретка у тим земљама. Једина држава која је одбила диктате ММФ-а је била Кина, а резултати такве одлуке су је довели на трон свјетске економије.
Од те је суровија била само пљачка остварена у Русији Бориса Јељцина. Та моћна држава је била понижена и бачена на кољена до мјере да је сам њен опстанак био доведен у питање. Опоравак је започео тадашњи нови предсједник Владимир Путин, када је објавио раскид споразума са ММФ-ом, исплатио све преостале руске дугове и (надати се) заувијек прекинуо сарадњу са њим.
Због свега тога, ММФ је сматран као штетна и превазиђена форма. Са тиме су се тада били помирили чак и његови чиновници, покајнички признајући дугачак списак својих грешака, да не кажемо злих намјера. Али онда је 2008. године избила свјетска финансијска криза и ММФ се вратио у седло, будући да тада није било институције која би га замијенила. Многи слободни економисти сматрају да је та чињеница — повратак ММФ-а на глобалну сцену, једна од најтежих посљедица кризе која траје готово деценију.
Свуда и без изузетка настављана је погрешна, чак сулуда политика штедње, кресања социјалних давања, смањења радничких надница, приватизације свега и свачега, а посебно политика обилатог „јефтиног новца“ за стране инвеститоре. Свуда и без изузетка резултат је био исти — привредна рецесија и енормно повећање социјалних разлика међу осиромашеним становништвом. Овај пут не треба ићи далеко да би се нашли докази. Само треба погледати посвемашњи хаос унутар ЕУ, којег би засигурно било и без ММФ-а, али би био много мањи.
Модел либералног капитализма неумитношћу цивилизацијског развоја и реалних економских кретања силази са главне свјетске сцене. Његову судбину мора да доживи и ММФ. Он више нема моћи да намеће своје моделе, а ми бисмо коначно морали да саберемо памет и пронађемо снаге да их одбијемо.
Обим радничких права, систем социјалне заштите, образовање, здравство, висина пензија и услови за њено стицање, као и број запослених у јавном сектору нису у надлежности ММФ-а. То су суверена овлашћења националних влада које су мандат добиле из народне воље и стога морају да одговарају својим бирачима, а не смијешним ММФ чиновницима „са ташнама и машнама“. Разумије се да и они то добро знају, али на питање зашто стално траже да буду послушани у домену за који немају никаква овлаштења, лаконски одговарају: „Из принципа!“
Али неки се принципи мијењају, а неки остају. Зар не би било логично да се очекује да домаћин сам најбоље зна да чува своју кућу? Гости из мисије ММФ-а нека чувају нечије друге куће, почевши од сопствених?