Са друге стране, листа градова који тихо нестају је много шира, а најгора ситуација је у Пљевљима гдје је број преминулих за 144 већи од броја рођених. Престоница Цетиње такође традиционално биљежи велики минус у наталитету, па је број умрлих у том граду до краја јуна био 124, док је рођених било дупло мање — 62.
У Херцег Новом за првих пола године преминуло је 177 грађана, а родило се 132. Слична ситуацију је и у Улцињу гдје је број умрлих за 36 већи од рођених, а на листи општина које су у минусу по броју становника редом се нижу Андријевица, Беране, Плав, Бијело Поље, Даниловград, Гусиње, Колашин, Котор, Мојковац, Никшић, Плужине, Шавник и Жабљак.
Да су трендови забрињавајући свједоче и упоредни подаци у протеклим деценијама. Тако се природни прираштај у Црној Гори са 5.636 становника, колико је износио 1991. године, до 2011. године вишеструко смањио на 1.368 становника, а бројке су нарочито сурове ако се упореде стопе природног прираштаја из 1951. и 1961. године које су прије пола вијека прелазиле 20 одсто, да би та стопа на последњем попису 2011. износила свега 2,2 одсто.
Социолог Илија Маловић напомиње да је феномен бијеле куге најприсутнији у високоразвијеним земљама, али и земље са слабом економском позицијом све више пате од те пошасти. Када је ријеч о Црној Гори, последњи подаци, према Маловићу, указују да ситуација са бијелом кугом „постаје алармантна“.
„Док власт приказује бајковиту слику црногорске стварности, користећи медијски и сваки други монопол, очигледно је да се Црна Гора празни. Да будемо јасни, исељавање становништва је била једна од одлика Црне Горе кроз читав 19. и 20. вијек, али и поред велике миграције увијек је било становништва које је остајало, природни прираштај је био висок“, каже Маловић са Спутњик.
Ситуација на том пољу се данас драстично промијенила, а разлози су, сматра он, прије свега економски, али се тичу и друштвених вриједности које се промовишу као национални канон.
„Економски разлози који неповољно утичу на одлуку о рађању су мале плате, хронична незапосленост, непостојање елементарне економске сигурности, рад на црно и стање у којем је већина грађана економски зависна од државе кроз програме социјалне помоћи, милостиње и кредита. Ово је све слика економске реалности Црне Горе која се да примијетити чим угасите програм државне телевизије. Ако објективно погледате Црна Гора је простор гдје цвјетају социјално безнађе и економска летаргија, а тада породични живот прелази у други или трећи план“, објашњава наш саговорник.
Маловић указује и на недостатак јасних друштвених норми, вриједности и одговорности, као и на небригу власти за сопствене грађане.
„У таквим околностима реакција грађана увијек су социјална самоизолација и недостатак елана за формирање породице. Оваква клима охрабрује и одлазак из земље, па се млади дијеле на оне који одлазе и оне који припремају одлазак. У земљи гдје већина младих жели да оде немате спремност за доношење важних животних одлука, али ни спремност за политичке промјене пошто нико не жели да се бори за промјене у земљи коју свако напушта“, јасан је Маловић.
На негативне демографске трендове у Црној Гори критично утиче, каже наш саговорник, и неолиберална идеологија коју црногорска власт некритички прихвата.
„Она охрабрује егоистичке (потрошачке) животне стилове, а критеријум успјеха је новац. У таквим околностима имати дијете постаје социјални терет који кочи. Кад се овом додају и критеријуми за образованост према којима се пар са више дјеце посматра као заостао и неедукован, јасно је да уз економску девастацију долази и девастација наталитета“, објашњава Маловић.
Према ријечима нашег саговорника, вулгарним прихватањем неолибералних догми и Црна Гора је прихватила шему како треба да живи просјечан становник капиталистичког раја чији се модел узима на Западу.
„Међутим, Црна Гора није ни Монако ни Монте Карло, она је економски разорена, идентитетски подијељена, политички хронично нестабилна. Нема ни инфраструктурних услова да би се у њој глумио високи стандард. Нема довољно школа, вртића, болница, путева, посла, па је онда најчешћа реакција младих одустајање од породице“, каже он.
Маловић проблем илуструје и личним искуством, јер је и његова породица са простора најтеже погођених бијелом кугом — из Дробњака који већим делом припада територији Шавника, градића који је скоро па нестао. Иако крај богате прошлости, данас је потпуно опустео. Дробњак се преселио у историју, приче, пјесме. Пред сваке изборе грађани Шавника су слушали најдивнија обећања власти, да би на крају спали на план да се градић дефинитивно расели и нестане. То је град у којем не живи ни његов градоначелник, а већ неколико година није било ниједно вјенчање.
„На једином билборду у Шавнику стоји натпис: ’Да је вјечна Црна Гора!‘. Оваква слика говори сама за себе“, закључује Маловић.