Свечаност која се цела може назвати „Упркос свему“, као и публикација објављена поводом јубилеја Народног позоришта у Приштини, уприличена је у Дому културе у Грачаници, месту где је пре четири године ансамбл добио своју сталну сцену.
Поред представљања публикације, данас је у грачаничком Дому културе одржана свечана академија, отворена је и изложба фотографија, а вечерас се, као уметничка круна обележавања театарског јубилеја премијерно изводи Гогољева „Женидба“, рађена у копродукцији са СНП-ом, у режији Милана Караџића.
Тако ће вишегодишња драма овог театра, његови наступи у двориштима кућа и разрушеним домовима културе пред једним или неколико гледалаца, бити замењена чињеницом да је снагом вере, рада и талента, могуће и у таквим околностима свој 70. рођендан обележити позоришно, онако како доликује свим великим театарским кућама. А Народно позориште у Приштини са седиштем у Грачаници показује да управо то може, јер то јесте. Упркос свему.
Да има места за славље и осећање поноса, уверен је и управник овог позоришта Предраг Радоњић. Гостујући у Спутњику, Радоњић подсећа да би 70 година постојања био велики јубилеј и за куће које функционишу у много нормалнијим условима.
„То што је Народно позориште у Приштини уопште преживело и успело да опстане велика је и фантастична чињеница“, каже Радоњић.
„И пре 1999. ово позориште је имало проблема у функционисању и често је његов живот био условљен тим, како се то каже, друштвено-политичким кретањима и догађајима. Чини ми се да смо, у тренутку кад је опет почело са радом, након завршетка бомбардовања, успели да на неки начин идемо противно тим друштвено политичким догађањима. Не само да опстанемо, него и да живимо у пуном капацитету, да имамо добре представе, да будемо и медијски примећени. Да на неки начин живимо пуним животом“, сматра Предраг Радоњић.
Редитељ представе „Хотел Косово“, чијом је премијером 2014. године свечано отворена сцена у Грачаници, Ненад Тодоровић, иначе бивши први човек Народног позоришта у Приштини, сећа се како је та драма била нека врста прекретнице не само за театар, него и за ширу јавност.
„Ми смо већ од 2005. играли представе, седиште нам је било у Лепосавићу. Са повратком театру смо кренули већ 1999. када је позориште поделило судбину својих суграђана из Приштине, када је отишло 40 хиљада наших гледалаца, самим тим отишао је и наш ансамбл и техника, а остала само албанска драма у Приштини. Било је веома компликовано, тешко, али ми смо уз некакво безобразно гледање на историјске процесе одлучили да деламо антиисторијски – да док се држава Србија повлачи са Косова, сиђемо што је могуће дубље. Тиме смо хтели да, ако ништа друго, дамо цивилизацијски пример да је могуће и да чак и у околностима када вас напушта историјска срећа покажете да уметничка срећа није то исто.
Према Тодоровићевим речима, репертоар куће је почео да се реализује као стандардна појава, а не као инцидент, тек када су дошли у Грачаницу. Најважније је било – а тако је и данас — оправдавати тај важан придев у имену — народно.
Говорећи о специфичностима позоришне куће која је поцепана на два театра, српски у Грачаници и албански у Приштини, управник Радоњић напомиње да се и ту више не може говорити о два ансамбла исте куће.
„Не постоји српска и албанска драма нечега што се зове Народно позориште у Приштини“, објашњава Радоњић. „Постоји српско народно позориште у Приштини, које је сада у Грачаници, и постоји косовско национално позориште које је у Приштини. Оба позоришта сматрају да су легални наследници ове дуге традиције. Једни друге чак искључујемо, косовске власти нас чак сматрају за илегалну и паралелну институцију“, подсећа наш саговорник. Он додаје да је те 1948, када је основан театар са Милуином Јаснићем као првим управником, већ била уочљива тенденција власти да се, поред формираног српског, оснује и ансамбл албанске драме, што је Јаснић и учинио формирајући га од глумаца аматера.
„Занимљиво је да је чак и тих деведестих година Народно позориште у Приштини успело да остане једна од ретких мултиетничких институција јер је задржала и српску и албанску драму“, подсећа наш саговорник. „И сад имамо тај потпуни парадокс: да имамо два позоришта која се зову Народно позориште у Приштини.“
Последња представа изведена на српском језику, пред бомбардовање, била је „Породичне приче“ Биљане Србљановић у режији Ненада Тодоровића. Да би потврдили континуитет, управо ова представа, након обнављања рада позоришта, постављена је на сцену. Њоме је позориште, после пет година замрзнутог рада, док се није донела одлука да у и даље немогућим условима поново започне са радом, направило велики успех, не само позоришни. И Радоњић и Тодоровић сматрају да је то чак преседан, када је реч о нашој културној политици на Косову и Метохији.
А да, као и сви посвећеници, теже пре свега добрим, актуелним и провокативним насловима, добром позоришту, потврђује већ годинама репертоар ове куће. О неким представама, попут „Лифт Слободан Милошевић шоу“ писали су и „Њујорк тајмс“ и „Вашингтон пост“, а и домаћи медији испратили су ову теататарску сензацију као вест дана.
На питање како се изазива пажња светских медија, нарочито из мале омеђене Грачанице, Ненад Тодоровић уз осмех каже: „Ах, то Косово“ и додаје да ни тај пут није био лак.
„Када сам постављен за директора позоришта 2005. требало је неколико година великог напора да у српским медијима пређемо из Хронике и Друштва у Културу. Тај паратеатарски модел који смо примењивали у ствари нас је довео у жижу јавности. Од тог тренутка било је лакше, требало је само правити добар репертоар. А једна од најважнијих ствари у том послу је сагледати позицију у којој смо и одатле бирати, а не по томе шта је лепо написано. Бирати сопствену позицију значи одредити себи место“, јасан је Тодоровић.
Са добрим репертоаром и завидном медијском присутношћу Народно позориште у Приштини са седиштем у Грачаници дочекује и велики јубилеј. Управника Радоњића питамо шта су нови изазови у времену које и даље пулсира, нарочито када је о Косову и Метохији реч.
„У овом тренутку покушавамо да уђемо у неку мало стабилнију фазу која би требало да донесе континуирани рад, са класичнијим репертоаром. Од представе ’Не очајавајте никад‘ до помињаног ’Лифта‘ створено је нешто што је веома много допринело интересовању и животу и животности нашег позоришта. Али без обзира што смо од 2014. у нашем новом привременом седишту у Грачаници, и даље се налазимо у ситуацији која је само донекле боља у односу на ону која је затечена приликом обнове. То и даље није ништа наше, не можемо да будемо класично репертоарско позориште са матичном сценом и да на том једном месту и вршимо пробе и играмо 90 одсто наших представа. У Грачаници која је мало место са ни десет хиљада становника, једино можемо да одиграмо премијерно извођење и евентуално репризу. Након тога, свако наше извођење је гостовање – на самом Косову и Метохији, у Нишу, Београду, Новом Саду… И кад размислите, наш рад су углавном гостовања, што је још једна специфичност у раду ове куће.
А тамо где иде да гостује, Народно позориште у Приштини, према речима његова два управника, поштује публику, али јој се не удвара. Зато што дубоко верују у мисију театра који, да би био врхунски, не сме да изгуби способност и функцију друштвене критичности. Бивши управник Ненад Тодоровић каже да у том смислу ништа није променило у политици куће од када је Радоњић на њеном челу.
„Ево, имамо новог ’Бановић Страхињу‘, представу коју је режирао Небојша Брадић и која врло јасно говори о патологији злоупотребе политичке моћи владара. Она је потврда да наше позориште не намерава да изгуби ту важну критичку функцију“, каже Тодоровић, и закључује: „У противном, то позориште је мртво, постаје сеоска игра и престаје да буде уметност.“