Овај културно-политички покрет, настао у Загребу 1977, уочи премијере култне представе „Ослобођење Скопља“ окупио је тада најдаровитије ствараоце из целе некадашње земље.
Стрепња од Словеније до Македоније
Један од оснивача, позоришни редитељ Љубиша Ристић, објашњава за Спутњик основну идеју из које је створено оно што и данас сви његови оснивачи и учесници називају јединственим и непоновљивим.
„Окупили смо се зато што смо били обузети стрепњом шта ће бити са нашом земљом“, каже Ристић за „Орбиту културе“. „Скупили смо се са свих страна, од Словеније до Македоније, и кренули да радимо заједно, да покажемо да може и треба да се ради заједно, да је то једино што нам преостаје. Да покажемо да је наша публика свуда, у свим деловима наше земље и да ми говоримо језицима које она говори“.
И играло се у КПГТ на словеначком, македонском, хрватском, српском, албанском… Играле су се представе које ће потом ући у театарске анале, попут „Ричарда Трећег“, „Карамазових“, „Ослобођења Скопља“… Циљ је био створити јединствен југословенски културни простор, у време када се водила велика полемика између националног и унитарног.
„Људи су неопрезно говорили о југословенској култури покушавајући да опонирају рађању агресивних покушаја да се формирају и раздвоје националне културе као предуслов за националне економије, па на крају националне државе“, објашњава Ристић. „За разлику од њих, ми смо увек говорили да не постоји нешто што је југословенска култура, већ постоји југословенски културни простор у којем су разне културе и само заједнички живот свих њих и богатство које оне доносе својим различитостима чине један феноменални, фантастични, јединствени југословенски културни простор у којем хоћемо да живимо и да радимо“.
Културни простор старији од државе
Данас се види, оцењује Ристић, да је југословенски културни простор нешто старије и битније, шире и важније од југословенске државе.
„Опет сви не могу да избегну то да морају да раде заједно, да коначно живе заједно, да деле заједнички језик, сродне језике, историју, наше традиције, да утичу једни на друге. У том данашњем региону, да се не би рекло у југословенској бившој заједници, културном простору, сви богзна како сарађују, сви најљући националисти једни другима, како се каже у народу, чапраз диване. Једино за кога нема места у том новом региону су Југословени. Ми који смо одувек били и остали за заједнички живот у тој заједници, за борбу против тих ускогрудости, раздвајања, тих гледања преко нишана…“
Југословена је, наводи наш саговорник, у часу нестанка наше државе било три — три и по милиона, више него чланова Савеза комуниста.
„И ми се не љутимо на наше другове и другарице који су радили с нама толике године, а онда су на неки начин морали да се ограде од нас и да некако покажу својој средини да су се поправили, опаметили, да више нису Југословени и да више нису део КПГТ“, додаје Љубиша Ристић.
Представе које су са успехом игране у земљи, али и у свету — у Америци, Аустралији… — партијски моћници су неретко доживљавали као политичке провокације, неке су биле и забрањиване, али, оне, како тврди Ристић, никада нису представљале политички театар.
„КПГТ је позориште које сведочи, нема извињавајућих заблуда. Али то није политичко позориште. Оно што данас зовемо политичко позориште, то су политички активисти који су за ову и за ону партијску опцију. КПГТ се увек бавио политиком као темом, зато што политика одређује наше животе. Историјом, зато што нас историја заправо учи шта је живот који данас живимо. Има много имитатора, има много фалсификатора, има свега, али КПГТ је у том смислу арогантно нерањив и иде својим путем, шта год да се около догађа“, објашњава Ристић и додаје да је тако од дана настанка овог театра:
„Сви ми смо проценили тада, и Раде Шербеџија, и Душан Јовановић, и Нада Кокотовић и ја, и ти наши глумци у Загребу и Београду, и они из Словеније, једна велика групација Македонаца, да не причам о људима из Босне — да је једна ствар оно што ми радимо као нашу уметност, као позориште, а друго политика. Део нашег јединог културног простора, југословенског, била је та публика. Ми смо хиљаде људи имали свуда, по целој Југославији, који су врло јасно разумевали нашу идеју, потребу да радимо заједно и нашу потребу да са свима њима комуницирамо на тај мултикултурни начин, који је био једини излаз за ту заједницу“.
Заједница различитих, а не плен феудалних господара
„Увек смо“, сведочи Ристић, „били снажно супротстављени као културно-политички покрет идејама да се ствара некаква унитарна југословенска култура“.
„Сматрали смо да заједница мора да се бави различитостима, разним културним традицијама, различитим језицима, да је то начин да опстане заједница као што је била Југославија. А имали смо преко пута целу земљу, све политичке структуре, медије који су хранили то слатко осећање припадности својим нацијама, својим малим срединама, својим феудалним господарима“, сећа се Љубиша Ристић рада југословенског театра у предвечерје распада земље у којој је настао.
Ни прослављени југословенски редитељ, драмски писац, глумац, и сценариста Душан Јовановић, нема дилему да је те 1977. године учествовао у стварању — чуда:
„У доба кад је почео да се рађа национализам, партикуларизам и сва остала раздвајања и одвајања, Љубиша је то смислио тако да симулира опстанак Југославије“, сећа се Јовановић. „Ево, већ сам наслов КПГТ — казалиште, позориште, гледалишче, театар, на четири језика одговорио је на питање шта је нама битно. То је била једна структура која је оживљавала идеју наше заједничке земље.
И за кореографкињу Наду Кокотовић, Загрепчанку која је почетком деведестих емигрирала у Немачку, КПГТ представља најважнију страницу у биографији.
„То је једна од најважнијих ствари која нам се десила у животу, и ја и данас мислим да је грехота да се десило то што се десило“, каже Нада за Спутњик. „Ја сам, нажалост, 1991. то све напустила, јер сам отишла из земље, али душом и срцем и осећајима сам тамо присутна и даље. КПГТ је био место које је окупљало људе који су мислили слично, радили неке врло важне ствари, имали заједништво и разумевали свет на неки врло сличан начин. То је напросто непоновљиво и незамењиво“, констатује Нада Кокотовић.
Онда је дошло то што је дошло…
Надин КПГТ колега, прослављени глумац Раде Шербеџија, сећа се ентузијазма са којим су неки млади уметници проналазили и стварали нешто што је било по мери неке нове, паметне генерације.
„За мене је КПГТ био најважнији театар“, недвосмислен је Шербеџија. „Мислим да смо с том идејом — коју је Љубиша започео и у којој смо га следили, нас неколико његових пријатеља, а коначно иза нас и цела једна плејада углавном младих казалишних радника од Триглава до Ђевђелије, у тој бившој Југославији — проналазили један простор који је био по мери неке нове, паметне генерације и публике која је стасала у тој земљи. То је био рецепт како се живи, и како би требало и даље живети на тим просторима“.
Био је то, каже, паметан театар, актуелан театар, понекад политички театар, али са мером.
„Била је то пре свега уметност, па онда политика. Ја сам био срећан у том театру. И мислим да је то, из мог искуства, најплоднији мој уметнички домашај уопште. Тај театар је у себи имао оно ујевићевско побратимство лица у свемиру, без обзира на језик и националне припадности. Ми смо били нови начин понашања у Југославији. Онда је дошло то што је дошло, и то никакав театар и уметност нису могли зауставити“, не без горчине закључује Шербеџија.
И… Опет питање на које знамо одговор: да ли ове осведочене уметнике, чији је ентузијазам, уз таленат, пре четири деценије успео бар добро да заталаса, замисли, подигне енергију, ако не да спаси земљу која се распадала, може да окупи нека нова искра, неки нови „Ричард Трећи“, „Краљ Едип“, „Аретеј“…
„Ја мислим да се то неће догодити“, недвосмислен је Љубиша Ристић. „Зато што је, у међувремену, све отишло у разним правцима… И нема ни потребе. Треба да се окупљају ова деца. Имају снагу, енергију и идеју. Они све више разумеју, они виде, они препознају. То ће ићи својим током и ја се око тога уопште не бринем. Гледам само да људи не буду заваравани лажним информацијама. На све стране су гомиле лагарија о тим временима, о нашој земљи, о свему томе шта се у ствари десило. Полако и те ствари испливавају и одвајају се као вода и уље. Прошло је то време ужасних заблуда, ужасних грешака, ужасних претеривања у сваком могућем правцу. Један нормалан живот, који мора да се успостави, захтева заједнички живот, разумевање. Ми морамо да одржимо то осећање у јединственом југословенском културном простору, то осећање љубави, разумевања за друге и за другачије“.
