Перспектива бриселског дијалога
Запад форсира израз да Приштина и Београд треба да успоставе „добросуседске односе“, али са оваквим изјавама такозваног косовског председника разговори не могу да се наставе у позитивном смеру. Србија мора да зна шта хоће. Вођен је унутрашњи дијалог и нисмо добили никакав план, константно се помиње разграничење, али тај појам је остао веома магловит. Свима нам је јасно да су српске институције одавно престале да постоје на КиМ, српског народа је све мање, а и они који су остали у енклавама живе у катастрофалним условима.
ЕУ као преговарач
Причу о независности Косова од почетка гурају САД и најмоћније земље Европе. Нажалост, време цури и стање је за Србе све горе. Албанци јасно кажу да не долази у обзир да се такозвани север Косова, који је некада припадао Рашкој области, присаједини Србији, а да се тај југ централне Србије припоји Косову. Туда пролази ауто-пут који спаја централну Европу и Егејско море, и ја не видим да је Србији у интересу да тај коридор преда „великој Албанији“.
Косовска војска ипак до краја месеца
Биће како одлуче велике силе, јер Албанци немају никакву праву власт. Уколико моћни желе да подигну прашину и да притискају Србију због својих циљева, тако ће да буде. Косово већ има своју војску, то су бивши припадници ОВК које смо видели у униформама РОСУ када су понижавали грађане Србије у Косовској Митровици. Против тих истих људи Војска Србије се борила још 1999. Најава формирања војске Косова је трн у оку Србији, која покушава да смири ситуацију.
Лобирање за Интерпол
Западни политичари играју константну игру дуплих стандарда — једно кажу, друго раде, треће мисле. То су притисци на Србију да би држава коју су они основали коначно добила столицу у Уједињеним нацијама. Покушавају да преко спорта и културе дођу до неких других веома битних институција, попут Интерпола, а сви знамо да су људи који седе у фотељама у Приштини већ на потерницама тог истог Интерпола. Ми треба да радимо на јачању наших позиција и на лобирању да земље трећег света повуку признање Косова. Тако ћемо им показати и да једна мала земља не мора увек да се поклони жељама великих сила. Видимо да је пре 100 година била извојевана велика победа и то не само српског оружја већ и добре српске дипломатије.
Дипломатија — најмоћније оружје
Постоји прича да ће питање КиМ поново да се врати у Уједињене нације. Већина земаља је збуњена јер је прошло десет година, ништа се не дешава, а колико год да постоје притисци великих сила, чињенице и оно што је на терену не остављају људе равнодушнима. Када оду у Велику Хочу и у Призрен и када виде те наше светиње које су из 12, 13. и 14. века опасане жицом, када испред српског Нотр Дама, Високих Дечана, стоје тенкови у 21. веку, онда можете да будете под великим притиском али од ових чињеница не можете да побегнете. Сматрам да је управо култура наш вечни савезник. На Косову се уништавају гробља, јер су управо она сведок постојања једног народа, и њима то смета. Пре 101 годину, 1917. Михајло Пупин је то схватио и радио је на томе да се Енглезима и Американцима представи српска култура на Балкану. Објавио је књигу која је била претеча Повеље Унеска о заштити културних добара, књига је штампана на енглеском и данашња Србија би управо требало да што више лобира на тај начин.
Косовска застава у Нотр Даму — испипавање граница Србије
Као прво, Хашиму Тачију није место на том скупу, јер Косово није чланица Уједињених нација. То је велика брука Француске и непојмљиво је зашто је то урађено, јер знају колико то негативних ствари може да изазове у Србији. Као да нам константно ударају клипове у точкове да не можемо да идемо даље. Можда су то урадили јер су знали да ће Вучић бити под притиском опозиције и јавности у Србији да не иде тамо. Ипак, значајно је да Србија има председника на прослави стогодишњице од победе у Великом рату. Косовска застава на том скупу је преседан у светској дипломатији. Занимљиво је било објашњење организатора да су изложене заставе држава које су позване. Ако следимо ту логику, с обзиром на чињеницу да су Француска и Британија биле колонијалне силе, зашто онда нису поставили заставе свих држава које су настале после тих царстава. Можда би требало да затрпају Нотр Дам заставама свих чланица УН? Ово је велики скандал и генерал Луј Франш Д′Епере и сви остали француски официри из оног доба преврћу се у гробу.
Дан примирја у Првом светском рату у Србији
Уместо војне параде имамо војну вежбу. Свако обележавање долази са врха државе и из народа. Држава је заказала што се тиче овога, али и обележавања пробоја Солунског фронта 15. септембра. Ове војне вежбе представљају демонстрацију силе у светлу косовског проблема, као да Србија жели да покаже да је спремна за најаву стварања војске Косова. Мене као грађанина и потомка ратника боли што не осећам у духу народа слављеничку атмосферу као првог или седмог јануара. Ако не знамо одакле смо пошли, не знамо ни где идемо. Ова земља је дала велики број људских живота, потукли смо небројено пута јачег противника. Аустрија није на нас кренула као што је кренула на Француску. Велике силе су се бориле за позиционирање у свету, а Аустрија је на Србију кренула да је буквално уништи, то је била борба за голи опстанак. У последњих сто година снимљена су само три филма о Првом светском рату и направљено је неколико изложби. Издвојио бих пројекат „Албум сећања на наше претке из Првог светског рата“, који су покренули грађани. Било би лепо да је, рецимо, новогодишња расвета била у духу Првог светског рата, па да грађани ове земље осете дух победе као што то осећају Руси 9. маја или када Французи прослављају празник пада Бастиље 14. јула.