Воркапић за Танјуг наводи да је наша земља, у складу са договором који је усвојен на састанку Сталног мешовитог комитета 2009. године, којим се државе-сукцесори позивају да закључе билатералне споразуме везане за имовину, доставила нацрт тог билатералног споразума Хрватској.
„Међутим, Република Хрватска није доставила одговор, и поред тога, донела је одређене законе и подзаконске акте којима је створила незаконит правни оквир за слободно располагање српском имовином на њеној територији“, каже Воркапић.
Билатерални споразум би требало да регулише спровођење договора међу земљама-сукцесорима око поделе имовине, познатијег као Анекс Г, који је потписан 2004. године.
У овом документу стоји да свим грађанима и правним субјектима морају бити враћена права која су имали на дан 31. 12. 1990. године, а сви уговори склопљени под притисцима и претњама морају бити проглашени ништавним.
Међутим, ни после 14 година српска имовина није враћена под „окриље Србије“, а Хрватска, којој је достављен Нацрт, на њега никада није одговорила.
„Република Србија ће и убудуће инсистирати како на састанку представника двеју држава, тако и на потписивању билатералног споразума са Републиком Хрватском, нарочито имајући у виду да је Хрватска иста питања регулисала са појединим државама-сукцесорима“, каже Воркапић.
До тада ће Србија, наводи он, наставити са директном применом Анекса Г Споразума о питањима сукцесије.
На питање шта ако проблем имовине не буде решен преговорима са Хрватском, Воркапић каже да се онда решавање проблема тражи у Сталном мешовитом комитету, или се евентуално, у случају разлике око тумачења термина, ангажује независни експерт кога споразумно именују стране у спору.
Предвиђена је и могућност, каже он, да се уколико до договора не дође, случај упути на одлучивање председнику Суда за мирење и арбитражу ОЕБС-а.
Воркапић подсећа да су питања права на имовину нашла и пред Европским судом за људска права у Стразбуру, па је тај суд током ове године одбацио као неоснован захтев за обештећење правног лица из Србије, чиме је, објашњава он, тај Суд прихватио правно тумачење хрватских судова у вези неопходности закључивања билатералних споразума између држава сукцесора, а не директне примене Анекса Г.
У појединим случајевима, наводи, суд у Стразбуру се оглашавао ненадлежним у овом питању.