Тренутно се у Сједињеним Америчким Државама води права „битка за жетву“, пише „Взгљад“. Сам принос се показао рекордним — посебно је успела соја, које има 4 одсто више него прошле године. Проблем је у томе што ова велелепност нема где да иде.
Данас се за извоз узгаја половина америчке соје, 46 одсто пшенице и 21 одсто кукуруза. Већина њих је раније ишла у Кину. У Ајови и Монтани постоје стотине великих фарми, практично цео њихови род се продаје у Кини. Само од Американаца Кинези су куповали соју у вредности од 17 милијарди долара годишње.
Међутим, током трговинског рата који је покренуо Трамп, кинеске власти оштро су ограничиле увоз соје и житарица из Сједињених Америчких Држава, а такође су наметнуле и царину на увезену свињетину. Рекордна жетва прикупљена у САД показала се практично непотребном. А цене пољопривредних култура настављају да падају. Само од априла до јула ове године соја је појефтинила за 20 одсто, а пшеница за 15 одсто.
Надајући се повећању цена у периоду зима-пролеће, пољопривредници масовно складиште своју летину. Већ су препуњена сва традиционална складишта житарица и кукуруза. Користе се шупе и помоћне просторије. У најгорем случају, гомила житарица и соје једноставно се складишти на њивама или закопава у јаме. Појавили су се најегзотичнији начини за складиштење. Пољопривредници, на пример, пакују соју у пластичне џакове дужине фудбалског терена.
Проблем је у томе што је, док се пшеница и кукуруз добро чувају, за соју погубна и најмања влага. Ако она иоле овлажи, брзо ће иструлити. Међутим, за произвођаче нема излаза. Продаја жетве сада значи банкрот. Једина нада је да ће се на овај или онај начин Трамп договорити са Кином и да ће Кинези поново отворити своје тржиште.
„Раније сам на пролеће имао претходно уговорено 90 одсто моје будућег жетве“, прича фармер на радио-станици у Ајови. „Ове године први пут за моје житарице једноставно нема купаца“.
„Моји прасићи појефтињују сваке недеље“, жали се фармер Тим Барек за портал „Хил“. „Данас свињетина кошта исто као пре 15 година… Мој посао на фарми је талац трговинског рата који нисмо започели ни ја ни моји суседи… Али данас се води прави рат. И ми, фармери Ајове, живимо на првој линији фронта“.
Претпоставља се да ће Кина смањити куповину америчке соје за 75 одсто, али би ова цифра могла да буде и 90 одсто. Већ је јасно да ће губици америчких пољопривредних произвођача износити милијарде долара.
Парадоксално су се Трампове протекционистичке мере, које су Кину испровоцирале на жестоку реакцију, окренуле против америчке пољопривреде. А управо су фармери и пољопривредници од свег срца гласали за Трампа 2016. године. У таквим житницама као што је Монтана, он је победио Хилари Клинтон са огромном разликом. А сада се испоставља да је председник угрозио бизнис и цео животни стил својих најоданијих бирача.
Ови бирачи данас су разапети између патриотизма и страха од пропасти. „Ја сам заиста за председника“, објашњава фармер из Илиноиса, Роб Алберс, локалном новинару. „Сви овде смо за председника. Желимо да он ради како треба. Једино у шта нисмо сигурни је колико дуго ћемо моћи да издржимо“.
Администрација је већ објављивала о државним мерама за подршку фармера. Како би им надокнадило губитке, Министарство пољопривреде САД планира да издвоји више од шест милијарди долара, што значи да ће просечна фарма добити око 30.000 долара за субвенција. Произвођачи се такође надају да ће државна Робно-кредитна корпорација откупити вишак житарица по тврдим ценама. Ова мера почела је да се примењује чак и током Велике кризе. Иако Сједињене Америчке Државе не престају да критикују друге земље за државну подршку пољопривреде, у тешким тренуцима на исти начин спасавају фармере на рачун пореских обвезника.
Питање је да ли ће све ове инфузије спречити кризу у пољопривреди. Чак и Министарство пољопривреде САД већ је признало да ће приходи пољопривредника 2018. године бити најнижи у последњих 12 година. Наредне године не обећавају им ништа добро.
На крају крајева, кинеске власти и обични грађани Кине лично и болно доживљавају трговинске ратове са Сједињеним Америчким Државама. За њих санкције нису само бизнис, већ мучан стид, „губљење образа“. Због тога кинески купци развијају грозничаву активност, привлачећи нове добављаче. Управо су потписали велики уговор за соју са Бразилом, иако је бразилска соја скупља од америчке. Следеће године Бразилу ће се обавезно придружити други светски лидер у производњи соје — Аргентина. Може се десити да кроз годину-две амерички фармери једноставно неће успети да се врате на кинеско тржиште.
Ово ће само убрзати процес губитка лидерства у светском извозу пољопривредних производа. У протекле две године Сједињене Америчке Државе биле лошије од Русије по извозу пшенице. У најскорије време из Кине ће их истиснути Аргентина и Бразил. Трампово одбијање да закључи Транспацифичко партнерство такође изазива критике пољопривредника — измичу им перспективна тржишта у Југоисточној Азији.
На ово треба додати да царине које је Трамп увео на челик и алуминијум такође индиректно ударају по фармерима — сва техника, објекти или контејнери који садрже ове метале их све више коштају.
Међутим, сви ови неспоразуми могли би се превазићи када би кредитне стопе остале на претходном, рекордно ниском нивоу. Међутим, Савезне резерве редовно подижу тарифе. А то значи да кредити за пољопривреднике постају скупљи, а њихова задуженост у банкама расте.
Неспретни Трампови покушаји да „казни“ Кину веома личе на оне када је 1980. године председник Картер одлучио да „казни“ СССР због уласка трупа у Авганистан. У пакету санкција нашла се и забрана америчким фармерима да продају житарице Совјетском Савезу. Ово решење било је „хитац у ногу“ и за неколико година америчка пољопривреда пала је у најдубљу кризу. Место добављача житарица на совјетском тржишту одмах су заузели пољопривредници из Аргентине, Бразила, Канаде и Аустралије. У америчкој пољопривреди почео је низ банкротства.
Тада је амерички агрокомплекс преживео кризу невиђену од Велике кризе. Данас амерички агробизнис има све шансе за исто масовно уништење.