Бернардо Бертолучи био је један од ретких уметника у историји човечанства који је без обзира на околности које су се мењале, а 20. век је био век константних и брзих промена, остајао веран себи. Истина је, и његова филмска естетика се временом мењала, али је увек садржала његов ауторски печат док су естетске промене биле, пре свега, резултат сазревања и промене интересовања једног од најзначајнијих аутора седме уметности.
Несуђени песник Бертолучи већ у 21. години је режирао свој први филм „Смрт“ (La commare secca) по сценарију чувеног Пјера Паола Пазолинија, човека због кога је напустио Факултет модерне литературе у Риму и одметнуо се у филмске раднике.
Уследио је филм „Пре револуције“, изразито левичарски филм у ком млади Бертолучи слика тада савремено друштво (1964. године) са свим својим манама које би, после револуције, требало да постане праведно и друштво по мери човека. Као и сви велики европски режисери тог времена, одушевљен је био дешавањима 1968. године.
„Живот пре ’68. био је веома различит од живота након ’68. Пре ’68. наша свакодневица била је препуна ауторитарних тренутака. Власти су биле наметљиво присутне у нашим животима. У ствари, покрет ’68. био је не само побуна против власти, већ и против конзервативизма наших родитеља. Оно најважније што је тај покрет изнедрио јесте феминистички покрет и борба за бољи положај жена у друштву. Ту су се ствари потпуно промениле и то је веома, веома важно“, говорио је Бертолучи.
Међутим, за разлику од његовог (бившег) пријатеља и колеге Жан-Лик Годара, који је после ’68. постао још радикалнији левичар, Бертолучи је, како су говорили критичари са левице, прешао пут од „левичара буржоаског порекла“ до „класичног буржуја“. После ’68. Годар и Бертолучи су се озбиљно посвађали (политички разишли), али срећом по филм, наставили су да снимају још боље филмове.
Због најконтроверзнијег филма „Последњи танго у Паризу“ из 1972. Бертолучи је у Италији био осуђен на пет година и четири месеца затвора, а Апелациони суд у Болоњи је 1978. донео пресуду да се сачувају три копије филма, али да се он никада не прикаже. За то време, исувише експлицитних сцена секса између средовечног мушкарца (Марлон Брандо) и једва пунолетне девојке (Марија Шнајдер) „Последњи танго у Паризу“ и данас је забрањен у многим деловима света.
Без обзира на забране које су га пратиле, као и сцене силовања Марије Шнајдер, због које је глумица добила трауму што никад није опростила Бертолучију и Бранду, а касније се одала алкохолу и дрогама, „Последњи танго у Паризу“ и данас је један од најважнијих филмова у историји кинематографије.
Уследио је још успешнији „20. век“ а Бертолучијева каријера наставила је да се креће узлазном путањом. Његов најуспешнији филм „Последњи кинески цар“ освојио је девет „Оскара“, укључујући и два најважнија — за најбољи филм и режију, а Бертолучи је постао први, и засад једини Италијан који је добио награду Америчке академије за филм.
Бернардо Бертолучи снимио је 25 филмова, а чак ни његови најоштрији критичари нису оспоравали његов неспорни таленат и значај за светску кинематографију. Чак и они који су оспоравали његове најзначајније филмове, признавали су да је за живота снимио бар једно ремек-дело.
Бертолучи је у два наврата посетио Београд. Први пут се појавио на ФЕСТ-у 1977, кад је приказана интегрална, шесточасовна верзија „20. века“, која је оставила најснажнији утисак на београдску публику. Три године касније, на ФЕСТ-у се појавио са филмом „Месец“ и био је одушевљен пројекцијом у новој дворани — Сава центру, рекавши да је у питању „огромна сала која зрачи топлину“.
Ипак, оно чиме је највише „задужио“ публику у Србији био је његов глас против НАТО агресије на СРЈ.
„Заглушен ратном какофонијом и с напором покушавајући да се одупрем таласима неразума који расту на обе стране, хтео бих да подсетим стратеге који свакодневно планирају бомбардовање на значај Југословенске кинотеке. Ово је један од три најважнија филмска архива у свету, битан сегмент памћења овог века. Уништити памћење, као што то чине они који уништавају крштенице стотина хиљада људи, значи уништење историјског идентитета, будућности као и прошлости“, написао је, између осталог, Бертолучи у писму светској јавности 4. априла 1999. године.
Бивши директор Југословенске кинотеке Радослав Зеленовић каже да су те исте године од Бертолучија лично добили и копију његовог филма са дозволом да се прикаже на Палићком фестивалу, који је, због ратних околности, трајао само један дан.
Односом према изопштеној земљи, Бернардо Бертолучи је показао „критичарима са левице“ да никада није постао „класичан буржуј“. Можда је временом, политички „скренуо удесно“, али је до краја живота остао хуманиста.