„Предлог измена и допуна постојећег Закона о језику и писму израдили су представници Министарства културе и Одбора за стандардизацију српског језика, али досад ништа конкретно није урађено. Сматрам да је то недопустиво дуго време. Прошло је толико времена откад га је Министарство проследило Скупштини, и ја сада могу да сумњам да ту постоји одређени проблем“, каже за Спутњик председник Одбора за стандардизацију српског језика Срето Танасић.
Он истиче да, када је језичка ситуација неуређена, не можемо говорити ни о статусу српског језика, ни о језичкој култури.
„Измене постојећег закона или нови закон о језику требало је да буду усвојени одмах после усвајања новог Устава 2006. године јер је требало да се Закон о језику усагласи са уставном одредбом о службеном језику и писму. После толико времена, то још није урађено“.
Танасић наглашава да брига о националном језику представља значајан елеменат државне и националне политике и да је несхватљиво да је цео поступак заустављен.
„Само у Србији могу да се покрену организоване акције против усвајања Закона о језику са различитим подвалама и подметањима, тиме што се представља као нешто што ће ограничити права и слободе, достигнуту демократију и цивилизацијске успехе. Да ли је то довољан притисак да држава буде против већине у јавности која сматра да нови закон треба да се донесе, да се регулише место српског језика у службеној употреби, српског писма ћирилице“, пита се Танасић и наводи да је такође кривотворење да неко жели да истера латиницу или да ће законом бити оштећене националне мањине.
Притисак „испод жита“?
Танасић наводи да се у овом питању Европа није званично умешала, зато што сви у Европи регулишу статус својих националних језика у својој држави.
„У Европи сви документи говоре да је потребно водити рачуна о националним вредностима, а језик јесте нешто што спада у темељне националне вредности, и ако важи за све, важи и за српски народ. Али друга ствар је може ли неко евентуално испод жита, као што су последњих тридесетак година навикли, да врши притисак и да, док за све друге нешто важи, за Србе не мора или не треба да важи“.
Он подсећа да је одмах после доношења новог устава Венецијанска комисија сугерисала заустављање измена закона о језику, које су још тада биле припремљене са смешним образложењима.
„Помишљам да постоје притисци и изнутра и извана да сада још увек није време, јер сећате се да смо сви били сведоци гласне најаве усвајања декларације о српском језику, о заштити српског језика и српске културе за Сретење, али ево и после скоро годину дана о Декларацији се више не говори“.
Ако би Закон о језику дао већи значај српском језику, то би се одразило и на успешнију стандардизацију и на успешније учење језика.
„Можда бисмо онда лакше могли да схватимо да је број часова српског језика у основној и средњој школи занемарљиво мали, да је потребно да се српски језик изучава на свим факултетима, онда бисмо имали и мање проблема са употребом језика, са подизањем језичке културе“.
С друге стране, српски би морао да буде у службеној употреби у комплетној администрацији.
„Дефинисало би се шта је то службена употреба српског језика јер све је то данас расплинуто. Ако је ћирилица српско писмо, логично је да ћирилица буде и у службеној употреби, а пожељно је и где год се употребљава српски језик да се примењује ћирилично писмо. Наравно, свако је слободан да ван службене употребе користи писмо које жели“.
Танасић наглашава да се не би заборавило да је много тога кроз 20. век на савременом вуковском српском језику писано и латиницом, и да је кроз историју писано латиницом на различитим тачкама српског језичког простора, и да нико не жели да се одрекне нашег наслеђа.
„Најгоре је недефинисано стање. И пре распада државе и српскохрватског језичког заједништва нисмо могли да уређујемо српски језик, тако да ми малтене пола века имамо нерегулисано стање. Нормално да је то довело до велике језичке запуштености. Једино смо деведесетих година регулисали правопис, али нисмо статус српског језика. А то је задатак државе, која то треба да уради у сарадњи са струком“, закључује Танасић.