Српски језик говори око 12 милиона људи у источној и централној Европи, не рачунајући матичну државу Србију. Овај податак, иако није званично регистрован, збир је добијен на основу пописа који је у већини држава бивше СФРЈ обављен 2011. године.
Према тим подацима, на пример, у Црној Гори, српски језик говори 42,88 одсто становништва, док црногорски 36,97 одсто. У Босни и Херцеговини — у федералном делу око 35 одсто становништва говори српски, док је у Републици Српској тај проценат, нормално, много већи — чак 85 одсто. Најгоре је у Хрватској, где се на попису 2011. њих 186.000 се изјаснило да су Срби, али је мање од 53.000 навело да говори српски језик. Другим речима више од 130.000 људи није смело да каже да говори матерњи језик. Наравно, српски је најзаступљенији у својој матици, држави Србији и на Косову и Метохији — 90 одсто.
Полемика која се подигла због најављене декларације Декларације о опстанку српске нације није неко изненађење, јер одавно све што носи префикс „српско“ аутоматски се изједначава са националним — наравно, у негативном смислу.
Но, неко је давно рекао да су вера, језик и култура, а не територија, оно што чини један народ и државу. А с обзиром на то да први писани споменици на српском језика потичу из 11. и 12. века, Србија има и те како право да се заложи за очување свог.
Мило Ломпар, српски историчар књижевности, филозоф и професор, у разговору за Спутњик на ову тему каже да је положај српског народа у земљама постјугословенског простора неповољан, а ту мисли и на саму државу Србију.
Разлика у величини те неповољности, по речима нашег саговорника, варира од земље до земље. Декларације и прогласи, додаје он, не могу тај положај да поправе.
„Потребно је доносити много различитих мера и одлука да би се тај положај поправио. Ни досад није било препреке да Србију и РС да, користећи Споразум о специјалним везама, успоставе и институционалну сарадњу и на универзитетском али и на нижим школским нивоима када је реч о настави српског језика и књижевности“, каже професор Ломпар.
То, каже он, никаква декларација не може да промени. Што се тиче положаја српског народа у Црној Гори, наш саговорник такође сматра да није било никакве препреке да српске власти оснују универзитет, по принципу осталих приватних универзитета, који би на неки начин деловао у правцу одржавања културно-историјске свести српског народа.
„Иако је у Црној Гори власт нечему оваквом противна, мора се прибегавати различитим методама“, предлаже наш саговорник.
Ломпар подсећа да је још остало нерешено питање усвајања закона о примени ћирилице, што је, по његовом мишљењу, нешто што није смело да се заборави после избора, јер је то нешто што се тиче саме државе Србије.
„Када је реч о Хрватској, Срби су ту изложени дуготрајној вишедеценијској дискриминацији у сваком, па и у језичком погледу. То није од јуче, а подсећам да је по Уставу Хрватске из 1974. одређено да сви говоре — хрватским језиком. Ту је положен основ за денационализацију Срба у Хрватској“, истиче он.
Он предлаже да се у складу са ситуацијом у Хрватској донесе читав низ мера, што кроз црквене, што кроз неке друге активности, којима би се ситуација поправила.
Српски језик је иначе стандардни језик у службеној употреби у Србији и Босни и Херцеговини, а у употреби је и у другим земљама где живе Срби, међу осталима и у Црној Гори, Хрватској и Македонији.
Амерички институт „Пју“ обавио је почетком фебруара ове године истраживање на основу четири параметра која су поставили као питање: Шта је потребно да бисмо истински били „један од нас“?— обичаји и традиција, језик, вера или земља порекла.
Резултати добијени у државама Европе и у Америци дају занимљиву перцепцију. Рецимо, у Америци 83 одсто испитаника сматра да је језик главна одлика Американца, док 60 одсто њих мисли да је то познавање америчке културе.
Треће по важности за Американца је да је место рођења Америка, а тек на четвртом месту је вера. У Европи ствари стоје слично. За одређивање националног идентитета важнији од свих наведених параметара је — језик.
Резултати су показали да чак 77 одсто Европљана језик ставља на прво место. Грци и Мађари придају већу важност овом критеријуму — чак 52 одсто, док су Французи на 25 одсто. Немци су по овом питању трећи, јер само 13 одсто Немаца сматра да је језик главна одлика нације и предност дају месту рођења. Истраживање је показало да је језик као критеријум важнији старијим него млађим генерацијама. Вера је битна само Грцима и Британцима у одређивању националног идентитета. Национални обичаји и традиција су важни за 48 одсто Европљана. Међу њима је највише Мађара и Грка, а најмање Немаца и Швеђана.
