Два су пута пред Европом: или ће формулисати нову европску државу благостања, или ће пасти у низ побуна база, упозорава Невен Цветићанин, председник Форума за стратешке студије Института друштвених наука.
Како објашњава у емисији „Свет са Спутњиком“, држава благостања која је својевремено „размазила грађане европских држава“, деконструисана је и они је сад поново траже.
„У једном моменту мораће да седну и договоре се као у време кад је конституисана Пета република. Да ли ћемо добити шесту или неку нову ЕУ, не бих да спекулишем, али чињеница је да оно што се дешава у Француској не може да се решава на националном нивоу, већ је потребан нови договор на европском нивоу“, сматра Цветићанин.
Да ли се дешава „европска интифада“
Према оцени Ане Оташевић, дугогодишње дописнице из Париза, протест „жутих прслука“ у Француској само је одраз општег незадовољства која се ваља Европом.
„Европа је ишла ка томе да се ствара нова наднационална конструкција, која ће онда да превазиђе те националне интересе јер ће постојати виши арбитар, као што је ЕУ. Али сада као да долази други талас, реакција на оно што је требало да буде снажна европска администрација, која није успела да одговори на суштинске потребе грађана, једино је успела да буде економска унија. При томе је следила неолибералну политику која је постајала све грубља и чвршћа зато што се финансијски капитализам отргао“, образлаже Оташевићева.
На питање да ли смо сведоци „европске интифаде“, како гласи један од наслова у америчким медијима, Бранко Павловић, адвокат и аналитичар, оцењује да су француски „жути прслуци“ део истог, ширег процеса против концепције где се одлуке измештају изван структура на које грађани уопште могу да утичу.
Потпуно су на истом трагу, али у различити појавним облицима, сматра Павловић, и „брегзит“, и избор Доналда Трампа у САД, и нове владе у Италији и Аустрији, али и превирања у Немачкој, где се завршава ера Ангеле Меркел.
„Реч је о свеобухватном таласу који каже: нећемо тај неолиберални концепт у ком се одлуке доносе мимо грађана а у корист енормно малог броја бесрамно богатих људи. Тај талас је незаустављив зато што пуца концепт који је увек подразумевао да макар Америка, Француска, Немачка, Британија и Италија буду ослонац, и види се да та наддржавна структура виси у ваздуху“, каже Павловић.
Разлог због ког је дошло до тога види у растућој снази другог дела света, попут Кине и Индије, док је исход потпуно јасан: свет ће одбацити неолибералну концепцију.
Није аутизам ако Србија има своју политику
Кад је реч о томе како ће се развој догађаја у Европи одразити на Србију, Цветићанин истиче да је за нас најважније да не упаднемо у „спољнополитичке маказице“, као и да не изгубимо стабилност.
„Да ли ћемо да причамо са Бриселом или појединачно? За нашу државу је најкорисније да прича и мултилатерално и билатерално, да добро процени шта ово значи у процесу решавања питања КиМ и, што је најважније, шта све ово значи по евентуални процес проширења ЕУ“, каже он, уз напомену и да морамо пазити да се „не радујемо туђој несрећи док имамо јако много својих“.
Ана Оташевић истиче да је за Србију важно да има сопствену политику.
„Ово је тренутак да схватимо да немамо пол који је био референтан, да ЕУ и људи с којима смо тамо разговарали више немају ауторитет и да држава мора да нађе снаге унутар свог простора и изгради политику која ће бити заснована на њеној традицији и њеним вредностима. Јер ово што видимо у Француској је управо то — француска култура и њене вредности. Морамо да знамо шта је то код нас да бисмо одлучивали о кључним политикама и токовима који нису важни само за нас већ и за читав регион. У сваком случају, повратак себи, али лекција из Француске — не можете да водите неолибералну политику а да то не остави последице и да немате посла са народом“, наводи новинарка.
Павловић сматра да је за Србију важно да има разгранате стратегије и мере, процењујући кад и шта од тога може да оствари.
„Овако ми неко отвара поглавља, тапше ме по рамену, а у ствари је виртуелан и од јуна може да не постоји. Дакле, враћање себи није аутизам, него баш значи ухватити најсавременији тренд, водити рачуна о сопственом интересу, наравно, свестан да ниси џин и да мораш да се уклапаш у објективне околности и токове“, истиче Павловић.
Цветићанин констатује: „Важни су добра аналитика и добра предвиђања. Сва унутрашња политика на Балкану је спољна политика и морамо да будемо способни и мудри да предвидимо будућа дешавања у Европи и последице по Србију“.
Руско искуство као пример
Живимо у „доба подешавања“ — глобалног, између најјачих сила САД, Русије и Кине, и у Европи, међу најмоћнијим државама, истиче Цветићанин.
Европа је, подсећа он, настала на линији договора Шарла де Гола и Конрада Аденауера када су формирали њено тврдо језгро, које је било „и европско и национално, и космполитско и хришћанско, и социјално одговорно и либерално“.
Он указује на искуство Русије, где је председник Владимир Путин, како запажа, успео да направи синтезу између совјетског периода и царске Русије, између социјалних захтева и захтева да се развија привреда.
Таква врста лидера и таква врста синтезе Европи је, по мишљењу Цветићанина, потребна и сада.
Кроз историју су, каже он, након свих бунтова заинтересоване стране морале на крају да седну за сто и разговарају. „Били то представници капитала и синдикати, грађани и елита — пре или касније ће се тај договор направити, само је питање колико ћемо да чекамо, колика ће да буде штета и најзад “ како ће да се то одрази на нас на Балкану“, наводи овај експерт.
У Европи, по мишљењу Ане Оташевић, један од одговора може бити и оно што предлаже француски економиста Тома Пикети — да се направи нова европска скупштина која би била мешавина посланика националних парламената.
Према речима Бранка Павловића, Пикетијева идеја поставља темељно питање: хоћемо ли да имамо већи утицај националног суверенитета.
Зато, уверен је, ЕУ прво мора да иде корак уназад ка јачању националних држава а тек онда, у неком дужем периоду, неке 2050. или 2070. да се врати интеграцији, кад њене привредне структуре буду више изједначене.