Према извештају америчких новинара, 13. октобра 1960. године на заседању Генералне скупштине УН Никита Хрушчов је изуо ципелу, претећи махао ка делегацији Филипина, а затим почео да истом том ципелом лупа по столу. Тако је протестовао због оптужби Филипинаца да је „Совјетски Савез прогутао Источну Европу“ и „лишио је политичких и људских права“.
Много касније, када већ Совјетског Савеза није било, руске колеге су бројне екстравагантне потезе Хрушчова приписивали његовој склоности ка чашици. Зашто би иначе лидер једне од две суперсиле, један од два најмоћнија човека на планети у том тренутку, имао потребу да тако одговара делегацији Филипина?
Колико алкохол отупљује моћ расуђивања најбоље је описао Иво Андрић, у антологијским приповеткама о појединим представницима аустроугарске колонијалне управе у БиХ. Никакве ту разборитости није могло бити, рационалности још мање, па су и одлуке произвеле дугорочне последице.
Одлука Хрушчова због које сви у Европи тренутно трпе, јесте додељивање Крима Украјинској ССР 19. фебруара 1954. године. И да не набрајамо даље.
Да се вратимо у данашње време и на политичара који по много чему подсећа на Хрушчова: председника Европске комисије Жан-Клода Јункера. Склон испадима и бројним скандалима, управо је на почетку самита шефова држава-чланица ЕУ „протресао“ косу службеницама, које су постиђене пред њим бежале, стигавши до Терезе Меј, којој је пребацио да је „небулозна“. Што је синоним за: будалу, лудачу, глупачу, идиота… На енглеском то много горе звучи него на српском. Мејова се с разлогом наљутила, настао је скандал о ком се већ увелико прича.
Јункер сасвим сигурно није ни схватио шта је урадио. Он је само протестовао због „брегзита“. По обичају, дружио се са чашицом, нема код њега већ одавно разборитости и рационалности. Да их има, разговори у Бриселу би почели са првом тачком дневног реда, која би гласила: протести у Паризу!
Јер, тешко се може пронаћи покрет који је толико уздрмао Европу још од пада Берлинског зида. Захтеви „жутих прслука“ немају везе са социјалом. То је само узгредна ствар. Повећавање акциза на нафтне деривате је био повод. На то се надовезао и захтев за повећавање минималне цене рада, али су кључни циљеви ипак политички, или — геополитички.
Оно што „жути прслуци“ траже, а тиче се социјалне политике и пореског система у Француској, можда се може решити у кратком року. Не демонстрира Париз због „више бесплатног паркирања у градским срединама“, како су навели у тачки 15. њиховог манифеста. Упркос Макроновом јадиковању да се „за неколико месеци не могу решити проблеми нагомилавани четрдесет година“. Публици у Србији ово делује познато. Мада је истина да се „наш Макрон“ не враћа толико далеко у прошлост, већ најдаље до 2012. године. Међутим, оно што су геополитички захтеви не да се не може решити у кратком року, већ ће до те мере преобликовати Европу, да то са данашњом ЕУ неће имати никакве везе.
Кључни захтеви тичу се „враћања Француске народу“, ресуверенизације државе и ограничавања утицаја мултинационалних корпорација, транснационалних банака и наддржавне бирократије. То ће се постићи хитним изласком из ЕУ и НАТО-а, као и сасвим новим спољнополитичким позиционирањем земље.
Део колега из Француске, наклоњених да ли Макорну да ли ЕУ — свеједно, показује склоност да у захтеву који гласи „окончати пљачку афричких земаља где се говори француски“ пронађу склоност ка тежњи да демонстранти рашире утицај ка француским држављаним афричког порекла. Ипак, дух прокламоване протестне ноте је сасвим другачији, он се више тиче геополитике и дугорочних циљева, а мање краткорочног успеха демонстрација.
„Жути прслуци“ су на становишту да државне институције Француске помажу пљачкање Африке, што није морално, али је за већ поменуте наддржавне и мултинационалне корпорације и те како корисно. Још је Карл Маркс правилно констатовао: „Не постоји злочин који капитализам неће починити за три одсто профита“.
У државама субсахарске Африке, нарочито оним богатим енергентима, профити су последње две деценије и по 800 одсто. На годишњем нивоу! Читаоци у Европи тешко да могу замислити шта све поједини капиталисти зарад тог профита чине. Екваторијална Гвинеја је по много чему постала најбруталнији пример. Последице су јасне: афрички франкофонци се масовно и радикално окрећу против Француске. Против неких, за њих имагинарних структура, корпорација и клубова банкара, тешко могу реаговати. Против Француза и Француске могу.
Зашто би Французи, једнако као и други на свету забављени решавањем егзистенцијалних проблема, били предмет мржње тог истог света? Зашто би трпели сталне терористичке акте? Зашто би страдали због тога? Због чијих интереса? Чије зараде? У основи, за „жуте прслуке“ очигледна је повезаност између чланства у НАТО-у и ЕУ, са организованом пљачком широм света која се у њихово име спроводи. Домаћи политичари су или немоћни пред наддржавним структурама или се иза њих крију. Свеједно, резултат је идентичан.
Циљ „жутих прслука“ је дугорочан, стратешки, геополитичког карактера, то је покушај да се уобличавањем сасвим нове спољне политике успостави „унија европских народа“ а не „народ Европске уније“. Да се систематичније, осетљивије и са више такта односима према непосредном европском окружењу, према Африци и западној Азији.
Тако ће бити безбеднији. Боље ће штитити европске интересе. За то им не треба НАТО, не требају им ратови у Ираку, Либији и Сирији. Није им због тога требала ни агресија на Југославију. А не треба им ни оваква ЕУ чији најбољи могући симбол јесте Жан-Клод Јункер.
„Жути прслуци“ су зато камен који је покренуо лавину. Као што су стални тихи протести Чеха покретали лавину у Источном блоку. Хрушчов то ништа није разумео. Његов наследник је чак једаред исмевао херојство Јана Палаха. Сви знамо како се завршило. Зато се може претпоставити како ће се завршити сукоб између „жутих прслука“ и Јункера. У Бриселу то покушавају да игноришу, праве се да канда не разумеју. Али их то неће спасти. Као што ни Хрушчова није спасло лупање ципелом по говорници.
Време Јункера је прошло. Време „жутих прслука“ тек долази.