Резултати истраживања темеље се на најновијим посматрањима, али и на очитавањима свемирских летелица Војаџер 1 и 2, помоћу којих су научници пре десетак година проценили просечну брзину нестајања прстенова.
Сатурнови прстенови се састоје углавном од комадића леда различитих величина — неки су микроскопски попут комадића прашине, а неки су величине од неколико метара, а нестају јер их Сатурн својом гравитацијом привлачи ка себи, те се они спуштају према планети у облику кише ледених честица, коју ка себи вуче магнетско поље Сатурна, пише „Индекс-хр“.
„Проценили смо да би се том ’кишом из прстенова‘ могао за пола сата напунити један олимпијски базен“, рекао је астрофизичар Џејмс О’Доноги из НАСА.
Према његовим речима, ако се у обзир узме само та киша, прстенови ће за 300 милиона година нестати у потпуности.
Научници још увек нису сигурни да ли је Сатурн од самог почетка имао прстенове или су они настали у каснијој фази његовог живота, а најновије истраживање говори у прилог поменутој теорији, па је могуће да прстенови нису старији од 100 милиона година.
„Имамо среће да постојимо у време када Сатурн окружују предивни прстенови. Али ако су они краткотрајне природе, постоји могућност да смо пропустили упечатљиве прстенове око Јупитера, Урана или Нептуна, с обзиром да су они данас једва видљиви око тих планета“, рекао је Доноги.
Како се наводи, ако су прстенови настали у каснијој фази настанка планете, могуће је да су се формирали приликом судара малених ледених сателита у орбити Јупитера, вероватно због тога што су им орбите пореметили пролазећи свемирски објекти, попут астероида или комета.
Стручњаци НАСА намеравају да још неко време прате степен смањивања прстенова и да виде да ли они пролазе кроз сезонске промене.
Иначе, Сатурну треба 2094. године да направи круг око Сунца, па су током тог његовог путовања честице прстенова на различитим нивоима изложене Сунцу.