Лазански: Авганистан, асиметрија изгубљеног рата (видео)

Зашто је Доналд Трамп одлучио да повуче војску из Сирије и Авганистана? Да ли је америчка армија у планинама Хиндукуша само поновила некадашње совјетске грешке? Најдужи амерички рат у историји, рат у Авганистану, завршава се америчким војним поразом. Вашингтон није успео да племенско друштво преобрати у демократију и капитализам.
Sputnik

Пре скоро тачно 30 година, 15. фебруара 1989. године последњи припадник совјетске инвазионе армије напустио је Авганистан. Влада у Кабулу направила је свечани испраћај, совјетски војници кићени су цвећем, али код локалног становништва могло се приметити и олакшање и огорчење. Што се тиче Совјета, једнима су се вратили синови, други су их изгубили у рату, којег је тадашња службена Москва настојала што пре да заборави.

Скоро 30 година касније Вашингтон је пред одлуком за колико војника да смањи своју војну присутност у Авганистану, да ли да повуче целокупни садашњи контингент од 14.000 војника, или да га смањи на 7.000 људи? Истовремено, код других НАТО чланица, чији су војници у тој земљи већ годинама, полемике у јавности око рата у Авганистану све су жешће. Немци и Британци разапети су између жеље да се повуку и бојазни да би то био крај кредибилитета НАТО-а и ударац савезничким обавезама према САД. Својевремено је и генерални инспектор Бундесвера смењен због немачког авионског напада у ком је погинуло стотинак авганистанских цивила. Ни Американци ни НАТО као да баш ништа нису научили из совјетске инвазије на Авганистан. Односно, зашто велике земље губе мале ратове?

Након повлачења Америке из Сирије, на сцену ступа — Израел

Рат у Авганистану „асиметричан“ је сукоб у ком и САД и НАТО имају одређена самонаметнута политичка ограничења. То да су на стриктно војном плану и америчка војска и НАТО снаге супериорне у односу на талибане није ни спорно, али тај се рат заправо губи на плану расположења јавности у САД и у НАТО државама. Понавља се лекција из Вијетнама, када је америчка војска морала да оде, пре свега, због нерасположења америчке јавности према наставку сукоба. У Авганистану, талибани воде тотални рат против страних трупа, воде рат за опстанак, НАТО и САД воде ограничени рат, локалну интервенцију.

Та начелна разлика у интензитету војног ангажовања јесте та „асиметрија“ рата. Вашингтон настоји да талибане „уразуми“ и подвргне их контроли режима у Кабулу, па је у тој „игри“ америчка војска заједно са савезницима, заправо, дипломатски аргумент у рату који, ипак, воде политичари у Вашингтону, али се на терену боре обични војници, којима је све теже објаснити зашто су у Авганистану већ 17 година. Да ли је Авганистан тај „отаџбински“ фронт, или само важна споредна ствар? Никаква антитерористичка идеологија није довољна као објашњење војницима, који имају времена да о свему томе размишљају, зашто су у планинама Хиндукуша. И ту долази до драматичног пада мотивације и америчких и других НАТО војника.

Насупрот томе, тоталитет рата за талибане појачава њихову солидарност и емоције, као и способност да трпе, што је све предуслов за стратегију дугогодишњег герилског рата. Талибани добро знају за начелно гесло герилског рата: герила побеђује када не губи, али конвенционалне армије губе када не побеђују. Талибани избегавају отворене борбе и војне поразе, они противнику настоје да задају локалне ударце, да га непрестано подривају и фрустрирају. Талибани желе победу на политичком плану, пре свега у јавности европских чланица НАТО-а, па наравно и у САД. Вашингтон је, дакле, у дилеми хоће ли потпуно повући војску, или се спремити за неограничено трајање рата уз велику војну присутност.

Свако повећавање америчког војног ангажовања у Авганистану повећавало је и политичке трошкове тог рата за САД. Ни модел „авганистанизације“ сукоба путем већег учешћа војних и полицијских снага режима у Кабулу у сукобима са талибанима није се показао као идеално решење за САД, јер су и тај модел на истом терену неуспешно испробали Совјети. Велики Совјетски Савез изгубио је пре 30 година мали рат у Авганистану, садашња војна агонија САД и НАТО-а на истом простору наставља се као класичан пример „асиметричног“ сукоба. Је ли Доналд Трамп, као успешан бизнисмен, ипак најбоље схватио да је цена рата у Авганистану, па и у Сирији прескупа. И политички и војно…

Коментар