Пре скоро тачно 30 година, 15. фебруара 1989. године последњи припадник совјетске инвазионе армије напустио је Авганистан. Влада у Кабулу направила је свечани испраћај, совјетски војници кићени су цвећем, али код локалног становништва могло се приметити и олакшање и огорчење. Што се тиче Совјета, једнима су се вратили синови, други су их изгубили у рату, којег је тадашња службена Москва настојала што пре да заборави.
Скоро 30 година касније Вашингтон је пред одлуком за колико војника да смањи своју војну присутност у Авганистану, да ли да повуче целокупни садашњи контингент од 14.000 војника, или да га смањи на 7.000 људи? Истовремено, код других НАТО чланица, чији су војници у тој земљи већ годинама, полемике у јавности око рата у Авганистану све су жешће. Немци и Британци разапети су између жеље да се повуку и бојазни да би то био крај кредибилитета НАТО-а и ударац савезничким обавезама према САД. Својевремено је и генерални инспектор Бундесвера смењен због немачког авионског напада у ком је погинуло стотинак авганистанских цивила. Ни Американци ни НАТО као да баш ништа нису научили из совјетске инвазије на Авганистан. Односно, зашто велике земље губе мале ратове?
Рат у Авганистану „асиметричан“ је сукоб у ком и САД и НАТО имају одређена самонаметнута политичка ограничења. То да су на стриктно војном плану и америчка војска и НАТО снаге супериорне у односу на талибане није ни спорно, али тај се рат заправо губи на плану расположења јавности у САД и у НАТО државама. Понавља се лекција из Вијетнама, када је америчка војска морала да оде, пре свега, због нерасположења америчке јавности према наставку сукоба. У Авганистану, талибани воде тотални рат против страних трупа, воде рат за опстанак, НАТО и САД воде ограничени рат, локалну интервенцију.
Та начелна разлика у интензитету војног ангажовања јесте та „асиметрија“ рата. Вашингтон настоји да талибане „уразуми“ и подвргне их контроли режима у Кабулу, па је у тој „игри“ америчка војска заједно са савезницима, заправо, дипломатски аргумент у рату који, ипак, воде политичари у Вашингтону, али се на терену боре обични војници, којима је све теже објаснити зашто су у Авганистану већ 17 година. Да ли је Авганистан тај „отаџбински“ фронт, или само важна споредна ствар? Никаква антитерористичка идеологија није довољна као објашњење војницима, који имају времена да о свему томе размишљају, зашто су у планинама Хиндукуша. И ту долази до драматичног пада мотивације и америчких и других НАТО војника.
Насупрот томе, тоталитет рата за талибане појачава њихову солидарност и емоције, као и способност да трпе, што је све предуслов за стратегију дугогодишњег герилског рата. Талибани добро знају за начелно гесло герилског рата: герила побеђује када не губи, али конвенционалне армије губе када не побеђују. Талибани избегавају отворене борбе и војне поразе, они противнику настоје да задају локалне ударце, да га непрестано подривају и фрустрирају. Талибани желе победу на политичком плану, пре свега у јавности европских чланица НАТО-а, па наравно и у САД. Вашингтон је, дакле, у дилеми хоће ли потпуно повући војску, или се спремити за неограничено трајање рата уз велику војну присутност.
Свако повећавање америчког војног ангажовања у Авганистану повећавало је и политичке трошкове тог рата за САД. Ни модел „авганистанизације“ сукоба путем већег учешћа војних и полицијских снага режима у Кабулу у сукобима са талибанима није се показао као идеално решење за САД, јер су и тај модел на истом терену неуспешно испробали Совјети. Велики Совјетски Савез изгубио је пре 30 година мали рат у Авганистану, садашња војна агонија САД и НАТО-а на истом простору наставља се као класичан пример „асиметричног“ сукоба. Је ли Доналд Трамп, као успешан бизнисмен, ипак најбоље схватио да је цена рата у Авганистану, па и у Сирији прескупа. И политички и војно…
