Тако су нам на крају 2018. стигле две вашингтонске поруке које најављују фуриозну дипломатску акцију Америке.
Прво је, нико други, до председник САД, изразио спремност да буде домаћин церемоније у Белој кући на којој би Александар Вучић и Хашим Тачи практично прославили „историјски споразум“.
Школски пример народне умотворине: Трамп прави ражањ, док зец још трчкара по шуми.
Дакле, маркетинг без суштине. Гостопримство председника САД и његова спремност да прими за трпезу Тачија и Вучића апсолутно игра само на нивоу јефтиног трика. Америчка патка.
Требало би ваљда свим Србима да ласка што би њихов председник могао да заседне за софру усред Беле куће. Требало је све да нас усхити Трампов позив на церемонију, а притом да не знамо ниједно слово садржине тог „договора“.
Такав потцењивачки став Беле куће личи на однос гори него према некој „банана колонији“. Отприлике, „само ви дођите код мене, лако ћемо се договорити“. Па то сам ја, ваш „Трамп Србин“!?
А реч је о историјском, сада већ вишевековном конфликту Срба и Албанаца. О питању због кога је Србија бомбардована и разарана. Реч је суштинском и најзамршенијем националном изазову ове земље.
То не решава једна вашингтонска вечерица, без обзира колико је балкански договор потребан Трампу, да би уклонио бар једну главобољу.
После председника, сличну поруку упутио је и амбасадор Америке из Приштине, који је рекао да 2019. године „мора да се реши косовско питање“.
Пазите на формулацију: „Мора“!
Да парадокс буде грандиозан, побринула се сама реалност.
Београд и Приштина нису били у горим односима још од 2010. и првих бриселских споразума.
Приштина је формирала паравојску уз подршку Америке, а уз тихо противљење НАТО-а и ЕУ. Приштина је увела стопроцентне царине на сву робу из унутрашње Србије, уз противљење читавог света.
И на крају, а на почетку 2019, у којој би требало да дође до договора — Приштина је укинула границе са Албанијом.
Значи, Београд већ признаје да план о разграничењу Срба и Албанаца није добио подршку ни света ни домаће јавности, а Косово и Албанија руше границе.
За то време, чини се да се Срби све више разграничавају. Али између себе.
Разграничавају се немилосрдним политичким биткама.
Разграничавају се на улицама у медијима.
Разграничавају се по све злослутнијим друштвеним мрежама.
Разграничавају се свакодневним одвратним претњама, насиљем, поганим оптужбама.
Разграничавају се тоталитарним порукама са свих страна — ил‘ си с нама или против нас.
Разграничавају се, како у Београду, тако у Бањалуци.
И у таквим условима, разграничени, чекамо амерички план за Косово које више нема границу са Албанијом.
У условима тоталног политичког колапса који прети да поново запали регион, Американци притискају на „историјски договор“, који би једним потезом решио све. Узимају ствари у своје руке. Не занима их ЕУ. Не занима их нико.
Цела ова поставка могла би да доведе до песимистичког закључка да је Србија зрела да попусти пред намерама Америке, за коју знамо да је највећи промотер косовске независности на свету.
Али неће то ићи глатко. Не треба наседати на блеф.
Јер ствари су у суштини једноставне.
Никакав договор се не може постићи током 2019. године јер се Србији и не нуди ништа осим — понижења.
А верујемо да на такво понижење, које подразумева можда чак и одрицање од дела Југа Србије у замену за пар месних заједница на Северу Косова (о чему се спекулише по дипломатским кулоарима као о америчком плану за признавање независног Косова), не би пристао нико ко у будућности овде жели да се бави политиком. Ни у власти ни у опозицији.
Много је теже и јаче питање Косова за Србе него што на први поглед изгледа.
И много је данас јача подршка Русије Србији него у временима када смо морали да прихватамо и уцене које су удаљавале Косово од матице.
Нико данас не може ни да нам прети ни да нас „награди“ да бисмо морали опијени и омађијани да, као хипнотисани, прилазимо мирису Трампове рерне.
Верујемо да ће управо ту позицију Србије, да не одустаје од Резолуције 1244 и својих виталних историјских интереса, учврстити и председник Владимир Путин средином јануара у Београду.
И наравно, током 2019. не смемо да заборавимо: Србија је увек у Призрену. Догодине и ове године. Одувек и заувек.
И да кнежеву вечеру не може заменити Трампова вечера.