Хофбауер спада у ред најпознатијих аустријских интелектуалаца. За себе каже да је историчар, новинар и издавач. Годинама се бави проблемима Балкана, а књига „Експеримент Косово“ заталасала је европску јавност пре десет година, јер говори о неуспеху Запада да на територији јужне српске покрајине успостави албанску независну државу, баш у тренутку када су западне силе промовисале косовску независност.
Хофбауер је написао и историју русофобије на Западу од 15. века до данас, а последња књига коју је написао бави се мигрантима и миграцијама.
Косовски експеримент, гледано из данашњег угла, према његовим речима, није успео. Ради се о, како каже, великом фијаску формирања неуспешне државе у Европи.
„Са војном интервенцијом од пре двадесет година и проглашењем независности од пре десет година, том неуспеху дата је могућност да се легализује. Међутим, половина света следи ту политику, а друга половина не. Чак и у ЕУ постоји подела око питања признања косовске независности. Да, то је неуспех и мислим да и унутар западног света можете чути гласове који признају да је то неуспех“, каже он.
Као пример западног политичара који признаје грешку, наводи Волфганга Петрича, аустријског политичара који је испред ЕУ био задужен за преговоре у Рамбујеу и каснијег високог представника у БиХ.
„Он је био промотер војне интервенције, али данас, када дискутујете са њим, он не признаје отворено да је успостављање косовске државности неуспех. Међутим, у интервјуу, када му је поменут пример Русије која је признала независност Јужне Осетије и Абхазије, рекао је да је косовска независност била грешка“, напомиње Хофбауер.
Како видите српску позицију поводом косовског питања? Многи кажу да је за Србију Косово заувек изгубљено.
— У најмању руку највећи део Косова је демографски и културно изгубљен за Србију. Осим енклава у Метохији и јужно од Ибра, као и метохијских цркава и севера Косова. Међутим, поред тога што је неуспела држава, подршка Косову пуно кошта и не бих препоручио српским властима да га преузму у овом тренутку.
Обично се говори да балканске државе никада нису водиле независне политике, да су те политике увек зависиле од равнотеже великих сила. Сада неки политичари, новинари и аналитичари са Запада окривљују Русију за „малигни утицај“ на Балкану. Шта мислите о томе?
— У време рата у Југославији 1999 године Русија није имала спољну политику. Била је изгубљена деценија Бориса Јељцина, многи у Русији и другде данас то препознају. Русија се сада вратила на светску сцену, са неким својим интересима. Можете подржавати те интересе или бити против њих. Међутим, чињеница је да је Русија поново на карти света и са тим морате да се помирите.
Као решење криза на Балкану предлаже се исцртавање нових граница. Постоји ли, према Вашем мишљењу, опасност од ланчане реакције у неким другим крајевима Европе или чак и света?
— Таква опасност увек постоји, сигурно. Али не треба размишљати само о таквој опасности, а не о решењу конкретног проблема, када о томе разговарају два главна актера… Желим да кажем да није добра идеја интервенисати као колонијални господар, као што је то Немачка урадила свега неколико тренутака пошто су српски и представници косовских Албанаца о тој могућности разговарали.
Да ли се западњачка русофобија данас променила у поређењу са њеним историјским коренима?
— Не постоји константна русофобија на Западу. Када је Русија јака, западне елите вођене неким својим интересима, уз помоћ медија и високорангираних политичара креирају атмосферу русофобије. Први период русофобије који анализирам у својој књизи догодио се у 15. веку, када је московски кнез Иван Трећи избио на Северно море. Томе је постојао отпор међу немачким државама и у Пољско-литванској држави. Та конфронтација је на Западу трансформисана уз помоћ политичара и учењака, на пример на Краковском универзитету, у русофобски став. Али, рецимо у доба Петра Великог на Западу су подржавали процес руске модернизације. Чак и ако се осврнемо на скорашње време, време распада СССР-а, постојао је позитиван став на Западу према Русији. Ту постоји и друга ствар. Западу се на неки начин допадало то растакање империје. Када је Путин дошао на власт, започео је прво територијалну консолидацију и тада је западни критицизам према Москви поново почео.
Током периода Петра Великог, Русија је постала велика сила и рекли сте да су многи на Западу подржавали руску модернизацију. Сада, када Путин обнавља Русију, на Западу немају симпатије за тако нешто. У чему је проблем?
— Западу је Петар Велики био потребан зато што је тада Русија била виђена као други фронт против Отоманске империје. То је била важна чињеница у то време. Данас можете видети нешто слично, када се Русија бори против исламиста. Међутим, не могу тачно да објасним зашто Запад не користи ту прилику, да се са Русијом уједини у том специфичном геополитичком питању. Мислим да се ради о разлици у односу на време када је Петар Велики владао, јер је данас Запад подељен по питању борбе против исламиста. Ту су амерички и европски интереси, а амерички интереси су више на страни исламиста. Играли су на карту исламиста 1979. против СССР-а у Авганистану, исто су поновили у босанском рату са подршком Изетбеговићу и радикалном исламу. Сада, у Сирији поново играју на карту исламиста и не дозвољавају уједињење са Русијом по питању радикалног ислама. Уз то, постоји и позиција највећег дела ЕУ, уз изузетак Велике Британије. Тај део Уније, предвођен Немачком, због економског интереса није против Русије. И то је видљиво у енергетском сектору, али и у култури. Став САД који је русофобски, не сукобљава се само са Русијом, већ и са ЕУ. Ево, рецимо погледајте антируске санкције. Можете видети да око тридесет одсто руског извоза иде у ЕУ, а да из ЕУ у Русију иде око двадесет одсто европског извоза. Исти подаци везани за Америку су знатно мањи. Тако испада да Америка са ембаргом ништа не губи, осим можда неких великих корпорација, али у Европи постоје многе компаније које губе. Највише наравно губе руске компаније.
Мислите ли да се наш континент суочава са променама које бисмо могли да назовемо драматичним?
— Да, рекао бих тако. Догађају се драматичне промене. То можете да видите у Француској. Прва промена која се тамо догодила, јесте да је социјалдемократију из колосека избацио један човек који је дошао из банкарског сектора. То је већ драматична промена сама по себи.
Ако мислите на Макрона, он пре садашњег мандата није уопште био у политици, што је чудно за француску политику.
— Био је социјалдемократски политичар нижег нивоа, али оно што је битно, јесте да је избацио из колосека француске социјалисте. Друго, он је аутократа. Имамо аутократе и у другим земљама, они нису људи којима се дивим, али то је политички став. Сада протестују синдикати и левичарске странке, протести показују да Француска није стабилна, што је, како сте рекли, веома драматично. И то може да се догоди у било којој земљи ЕУ у року од недељу-две. Мислим да су људи који воде ЕУ свесни те чињенице, због тога се све више крећу ка аутократским структурама.
Како гледате на српске аспирације да се придружи ЕУ, упркос ставу Европске комисије да отвара свега неколико поглавља годишње?
— Не могу да дајем савете српским политичарима, али могу да наведем примере земаља које су чланице ЕУ и које су чланице еврозоне. Србија је окружена таквим земљама — Бугарска је чланица ЕУ, на Косову се користи евро, Црна Гора користи евро. Проучите те примере и одлучите како да наставите у односима са ЕУ. Унија ће вероватно ускоро изгубити Велику Британију, а као што смо говорили, десничарске странке се пењу ка моћи. Разумем да мора да постоји некаква комуникација са српске стране, али рекао бих да не би било лоше да Србија одшкрине врата кинеској иницијативи „Један појас, један пут“. Не бих играо само на једну карту, негде између две карте Србија можда може да пронађе неку могућност за себе. Српски политичари и српски грађани о томе морају да одлуче.
Ваша последња књига се бави мигрантима и миграцијама. Аустрија је одбила да се придружи Глобалном пакту о миграцијама.
— То могу да разумем, такође мислим да разлог због којег је Аустрија одбила да се придружи Пакту није прави разлог. Међутим, добро је што је одбила, зато што Пакт о миграцијама дефинише миграције као извор просперитета и благостања у глобализованом свету.
Ангела Меркел је говорила да је за Немачку добро да на тај начин добије нову радну снагу.
— Тако је, а моја дефиниција је сасвим супротна. Миграције су видљив резултат света неједнакости. У афричким земљама, где економија заправо не постоји, многи људи немају шансе за опстанак, између осталог и зато што је ЕУ потписала уговоре о слободној трговини са више од 30 афричких држава. Када уговор о слободној трговини потписују државе неједнаке економске снаге, профитира она јача. Пољопривредници у афричким земљама немају шансе да преживе и одлазе у Европу. Бугарска, Србија и Румунија образују докторе и инжењере и хиљаде њих одлазе у Немачку, Шведску и Аустрију. То је неједнаки развој. Ако правите пакт о миграцијама, а не суочавате се са тим проблемима, само учвршћујете неједнакост. То је колонијални тип политике и стога мислим да је одбијање пакта о миграцијама било добра идеја.
Али како решити проблем миграната? Они на Европу гледају као на обећану земљу. Где да оду?
— Миграције, у смислу масовних миграција о којима пишем и говорим, избегавају се мирољубивом политиком, борбом против уговора о слободној трговини и социјалном политиком у земљама одакле мигранти потичу.
Да ли су мигранти компонента нових структура за експлоатацију?
— Мигранти су прве жртве те ситуације и јесу компонента те структуре. У првом тренутку када економија крене надоле, они ће бити избачени из система. Седамдесетих година, када је тај талас миграција заустављен, око 800 000 Турака се вратило кућама, јер су изгубили послове.
