Техеранска конференција је оставила и значајан траг у летописима совјетских, односно руских органа државне безбедности. Совјетске службе безбедности су часно, у веома тешким условима обавиле колосални посао. Многи задаци су тада по први пут били постављени пред тадашњу совјетску обавештајну службу безбедности, а неки од задатака чак и једини пут.
О томе како су совјетски обавештајци и безбедњаци радили на Техеранској конференцији, за Спутњик говори саветник Федералне службе заштите РФ доктор историјских наука Сергеј Девјатов. Саговорник Спутњика открива детаље оних догађаја који нису раније били познати широј јавности.
Избор места сусрета, свакако је резултат компромиса, али ипак, зашто баш иранска престоница?
— Ако говоримо о ситуацији у Ирану, мора се рећи да је у то време на територији Ирана била веома развијена мрежа агената нацистичке Немачке, али и савезника. Штавише, говорило се и да је било покушаја свргавања шаха и доласка на власт оних снага које би Немцима отвориле границе ка СССР-у. Уз све то, ради се о источној држави са специфичним, источним менталитетом и веома разноликом политичком елитом. Може се рећи да је постојао читав низ проблема.
Али као прво, Техеран је контролисала совјетска војска. Као друго, у Ирану су били на сталној основи размештени органи војне контраобавештајне службе, као и спољна обавештајна служба. А као треће, Техеран је био релативно удобна тачка за све учеснике конференције. На крају, током неколико година присуства совјетске војске и специјалних служби, било је мање или више јасно ко и шта би могло бити потенцијална опасност по одржавање ове конференције. Било је јасно каква је нацистичка мрежа агената, који су њени циљеви и задаци, које политичке снаге у самом Ирану симпатишу Хитлера и одакле потичу реалне опасности.
У ком тренутку почињу реалне припреме за конференцију?
— Према подацима и документима којима располажемо, 12. августа 1943. године била је усвојена одлука да у Техеран одлете представници државне безбедности: заменик народног комесара за унутрашње послове војске генерал-пуковник Аполонов, начелник Друге управе народног комесаријата државне безбедности, односно контраобавештајне службе, комесар државне безбедности трећег ранга Федотов, као и заменик начелника Шесте управе државне безбедности комесар Шадрин са групом виших официра и групом оперативног састава. Од тог тренутка можемо говорити да је почела припрема Техеранске конференције.
Штаб за координацију налазио се у Бакуу, његовим радом је руководио заменик народног комесаријата унутрашњих послова Круглов. У Ирану је радила испостава спољне обавештајне службе и контраобавештајне службе народног комесаријата унутрашњих послова (чувени НКВД). Пошто се на иранској територији налазила совјетска војска, тамо је деловала и војна контраобавештајна служба. У сваком случају, пред органима државне безбедности је стајао читав комплекс веома тешких задатака.
Каквих на пример?
— Као прво, безбедно путовање совјетског руководства до територије Ирана. Огроман проблем је то што је то био први излазак из земље Стаљина, његов први лет, у својству шефа државе СССР-а. Тим пре све је било додатно компликовано, зато што је ово требало учинити у ратним условима. Мора се рећи да Шеста управа НКВД није до тада имала искуства, није било већ разрађених шема деловања у таквим условима. Са друге стране, безбедност и заштита Стаљина у то време су биле веома добро уигране у домаћим условима.
Међутим, проблем је био што ће се „велика тројка“ састати, то се сазнало, до нацистичких обавештајаца прилично брзо је дошла вест.
Сматра се да су ови подаци „исцурели“ захваљујући агенту немачке обавештајне службе у британској Амбасади у Техерану…
— Са немачке стране су почеле различите акције, које су имале за циљ неутрализацију шефова антихитлеровске коалиције. Ако бисмо се сасвим прецизно изразили, била је започета организација смакнућа Стаљина, Рузвелта и Черчила. Штавише, успешно је био извршен десант диверзантске групе у планини, на неких 70 километара од Техерана. Тако је покушај измене тока Другог светског рата реално постојао. Требало би поменути да је совјетска контраобавештајна служба овде одлично обавила свој посао, јер су нашли групу диверзаната-падобранаца и заробили их.
У периоду припреме конференције било је неутралисано негде око 160 најактивнијих Хитлерових обавештајаца на територији Техерана и у приградским пределима. Такође, ваља поменути да је ту посебно оштра била Велика Британија, која је немачке шпијуне и обавештајце често стрељала без било каквог претходног испитивања или доказивања кривице (за разлику од совјетске праксе).
Шта је још улазило у скуп задатака органа државне безбедности?
— Снабдевање храном, намирницама, као и свим осталим средствима неопходним за одржавање конференције, као и за боравак високих званица на европском нивоу. Требало би рећи и да је велики сто за преговоре био допремљен из СССР-а.
Па ипак, висока дипломатија се не одвија само за преговарачким, већ и за столом за ручавање. Како је била припремана храна за учеснике конференције?
— Из СССР-а су из такозване „Посебне кухиње“, која је такође била служба у оквирима Шесте управе, биле допремљене намирнице, осим оних које се брзо кваре. Веома много хране је стигло, јер је Стаљин волео пријеме на високом нивоу где се служила традиционална руска кухиња, тачније јела из читавог СССР-а.
У предграђима Техерана су били нађени извори питке воде. Употреба воде из водовода је била категорички забрањена због недовољно добрих бактериолошких услова. Зато су специјалним совјетским камионима велике количине чисте, питке воде биле допремане са претходно проверених изворишта. Стручњаци из лабораторије су редовно проверавали узорке, јер је постојала вероватноћа да неки од ових извора буде накнадно контаминиран. Слично је било и са месом и рибом: део је био допремљен из СССР-а, а део је био набављен од локалних месара, односно рибара.
Безбедност хране је проверавала наша „Посебна кухиња“ практично током читаве конференције.
Како је текла припрема зграде совјетске Амбасаде?
— У почетку је било разматрано неколико варијанти смештаја делегације у Техерану. Али наравно, смештај високих званица у сопственим амбасадама била је најбезбеднија варијанта из перспективе специјалних служби. Совјетска и британска амбасада су биле практично једна поред друге, а америчка је била удаљена километар и по.
Осим што је сусрет на највишем нивоу априори захтевао протоколарну припрему свих просторија, требало је решити и читав низ техничких питања: од замене намештаја, до набавке апаратуре неопходне за симултане преводиоце и снимање звука, као и још много тога. Совјетска Амбасада се тада простирала на земљишту површине више од 9 хектара. Око ње је био зид од камена и цигле висине три метра, па је требало поставити и сензоре, систем контроле приближавању ограде и пунктове за обезбеђење.
Било је заиста много задатака које је требало обавити пре одржавања састанака на највишем нивоу. Замислите само: на територији која је припадала совјетској Амбасади током одржавања конференције радило је 140 особа са све три стране. Оперативно „покривање“ територије даноноћно је обављало 200 снајпериста. Али и они официри који нису у том тренутку били „на задатку“, већ су били део резервног састава, свеједно су носили оружје. У дворишту Амбасаде су били шатори са додатном радом снагом, међу њима су били и кувари и безбедњаци. Све је било осмишљено тако да се на време открије евентуални покушај терористичког напада или да се моментално одговори на могућу паљбу.
Један од најпознатијих догађаја који је у вези са конференцијом јесте „прелаз“ Рузвелта из америчке резиденције у совјетску Амбасаду. Како је дошло до тога да председнику САД објасне и да га убеде да ће бити безбеднији у совјетској Амбасади?
— Током припрема конференције ову идеју нису наглас саопштили представници совјетске стране, јер би негативно реаговала и америчка и британска страна. Амбасада САД у Техерану је била спремна да прими председника Рузвелта. Али совјетска страна је свакако унапред разматрала могућност да амерички председник буде смештен у амбасаду СССР-а у Техерану.
У иранској престоници током првог дана, када је почео сусрет представника СССР-а и САД, совјетски представници су саопштили да би у датим околностима било боље када би амерички председник остао у Амбасади. Тачније, ову идеју су саопштили официри државне безбедности, а потом и сâм Стаљин, који је лично предложио Рузвелту да буде гост совјетске Амбасаде. Овај предлог је имао смисла, посебно имајући у виду чињеницу да је амерички председник био човек са телесним инвалидитетом и совјетска страна је учинила све како би се Рузвелт осећао добро и имао сав комфор. Амерички председник је пристао да остане.
Штавише, на овај начин су Стаљин и Рузвелт имали више прилике да дискутују о различитим проблемима без присуства Черчила. За њега је ово наравно био велики спољнополитички удар. Требало би имати у виду да је за разлику од Черчила Рузвелт био далеко рационалнији и прагматичнији. Черчил је био исувише антисовјетски настројен. Наравно, савез Велике Британије и СССР-а је био више стицај околности, а мржња Черчила према Русији, а потом и Совјетском Савезу била је скоро невероватна, готово ексцентрична.
Черчил је тада благо речено био веома узнемирен. Према речима оних који су тамо били присутни, он је изјавио да је конференција завршена још пре него што је уопште почела, јер је Стаљин узео Рузвелта „под своје“. У Техерану је Черчил по први пут осетио да ће остати усамљен у поређењу са друга два лидера.
Постоји легенда да је Черчил први пут пробао совјетски, односно јерменски коњак на конференцији шефова држава на Јалти 1945. године. Да ли је то тачно?
— Колико је мени познато, прву партију коњака из СССР-а Черчилу је однео на поклон Ентони Идн, министар спољних послова Велике Британије, који је претходно боравио у Москви 1941. године. Коњак је свакако био протоколарни поклон, стандардна дипломатска пракса.
Како су после свега били награђени они који су учествовали у организацији и реализацији Техеранске конференције?
— Практично сви они су добили високе награде, ордене, медаље. Имајући у виду искуство са једне стране и компликовану ситуацију са друге стране, наравно да је овакав догађај био ванредно обезбеђен. А ако оцењујемо из политичке перспективе, можемо рећи да су резултати за Совјетски Савез били веома добри.