Протести „жутих прслука“ у Француској, који су отпочели због повећања таксе на дизел гориво, трају још од 17. новембра. Укидањем те таксе француске власти нису успеле да прекину протесте, напротив, сада се пре свега траже оставка председника Емануела Макрона и, у основи, промена читавог политичког система од којег, како се тврди, корист има само привилегована мањина, а сви остали су принуђени да правду потраже на улици.
Пошто почетним попуштањем није успела да укроти незадовољство Француза, Макронова власт сад најављује оштре мере којима ће то учинити. Те мере требало би да нас забрину, коментарише агенција „Блумберг“, износећи „најтежу“ оптужбу. Предложене мере оштрије су од оних које председник Русије Владимир Путин користи како би сузбио политичку опозицију. А некадашњи министар образовања Лук Фери чак јавно предлаже да се полицији дозволи да пуца на демонстранте, и то не само гуменим мецима као до сада…
И то није све. Да постојећа политичка превирања постану још сложенија, постарали су се лидери владајуће коалиције у Италији, Матео Салвини и Луиђи ди Мајо, који су антивладиним демонстрантима у Француској пружили отворену подршку.
Да ли ће „жути прслуци“ успети да сруше систем у Француској? Или ће власт успети да репресијом, ако не може другачије, сузбије њихове протесте?
У „Новом Спутњик поретку“ о тим су питањима говорили др Слободан Зечевић са Института за европске студије и новинар Филип Родић.
„Изненађује и трајање демонстрација и издржљивост демонстраната“, оцењује Слободан Зечевић. „То значи да смо суочени с озбиљном социјалном пукотином у француском друштву која очигледно не може тако лако да се санира, без обзира на то што је Макрон предузео неке мере да стиша незадовољство радничке класе и средњег слоја друштва. Али то није довољно, јер је та социјална пукотина много дубља него што мислимо. О томе говоре и сами ’жути прслуци‘, који кажу да је ово борба 99 одсто незадовољних друштвеним поретком и системом, против оних 1 одсто богатих.“
С друге стране, напомиње Филип Родић, полицијска репресија не изненађује јер је то начин на који држава Француска сваки пут реагује на масовне протесте. Једина разлика састоји се у томе што су ове демонстрације, за разлику од неких ранијих, кренуле као мирни протести, а насиље је испровоцирала сама држава начином на који је покушала да их сузбије.
С почетних 280.000 демонстраната у новембру, број учесника у протестима је крајем децембра спао на 34.000, али почетком овог месеца је, упркос сезони празника, према полицијским проценама поново порастао на око 50.000 људи.
„Анкете показују да је сада нешто мањи број Француза који подржавају ’жуте прслуке‘ него што је то било у почетку. Подршка је сада на нешто више од 50 одсто, а била је и преко 70 одсто. Узрок томе могле би да буду најаве повећања минималне зараде и одређених пореских уступака према пензионерима“, указује Слободан Зечевић, али и напомиње:
„Недавно хапшење једног од лидера покрета Ерика Друеа могло би да има утицаја на поновну мобилизацију покрета, јер Французи не воле ту врсту поступака.“
Из те оцене рађа се и разложна сумња да би нове мере за сузбијање демонстрација, које је ових дана најавио премијер Едуар Филип и које би требало да буду усвојене почетком фебруара, заправо могле да произведу контраефекат. Предвиђају се, наиме, драконске казне: 15 хиљада евра и годину дана затвора за покривање лица, а то укључује и шал преко уста због заштите од сузавца, полиција ће по сопственом нахођењу састављати спискове оних којима је забрањено учествовање у демонстрацијама, биће јој дозвољено и да превентивно претреса све демонстранте…
„Јасно је да ни у једној земљи полиција не може да реши проблем“, коментарише Слободан Зечевић. „Зато су француске власти и најавиле да ће следеће недеље започети широка јавна расправа о пореском систему, организацији државне управе… Тиме Макрон жели да покаже да кроз разговор са Французима жели да чује зашто је народ незадовољан.“
Међутим, та дебата већ је доживела ударац будући да је оставку морала да поднесе њена координаторка Шантал Жуано, након што је откривено да би за то била плаћена 14.700 евра месечно. Многи оцењују да је ово прст у око демонстрантима и још један показатељ одвојености елите од обичног народа…
„Њени месечни приходи отприлике су десет пута већи од минималне зараде у Француској. То подсећа на одлуку приштинских власти да за главног преговарача с Београдом именују Фатмира Љимаја. Реч је о директном шамару онима с којима преговарате, то је јасан сигнал о томе шта од преговора очекујете“, коментарише Филип Родић.
„Макрон је повукао много неспретних потеза, који су производ његовог политичког неискуства“, сматра Зечевић. „Он је на власт дошао у руинираној политичкој ситуацији, у којој више не постоје ни класична десница, а нарочито класична левица, будући да је Социјалистичка партија, некадашња алфа и омега политичког живота, практично уништена због компромиса направљених са глобализмом, финансијским сектором и крупним капиталом.“
Управо ту негде и треба потражити објашњење за нови вид протеста који је најављен, такозвани „јуриш на банке“ масовним повлачењем новца како би се срушио читав систем.
„Обичан свет доживљава банке као саставни део класе која га експлоатише. То је нарочито изражено од светске економске кризе 2008. године, коју су изазвале банке, а због тога нису кажњене. Тада је и посејана клица која данас почиње да даје плодове. Отуда и напади на тај део система, а не само на политичку класу“, наводи Филип Родић.
Саговорници „Спутњика“ верују да текућа криза неће бити лако решена и да би могла да изазове још крупније последице, упркос томе што је Емануел Макрон у свом новогодишњем обраћању најавио да ће наставити са својим програмом реформи и да „неће бити попуштања у гарантовању јавног реда и мира“.
„Макрон сад само гледа како да политички преживи. Од многих најављиваних реформи он је заправо већ одустао“, указује Слободан Зечевић. „Његов политички ауторитет потпуно је пољуљан и у Француској се сада расправља о томе да ли ће он уопште успети да заврши свој мандат до краја и да сачува институције Пете републике, или ће криза постати толика да ће експлодирати читав систем.“
„Макрон крупним корацима иде ка Шестој републици“, закључује Филип Родић.