После вишедневних протеста испред Врховног касационог суда и више од две године од сличне одлуке Европског суда правде, али и након директног укључивања председника Србије Александра Вучића у решавање тог дугогодишњег проблема, суд се огласио ставом о ништавности ових уговора уколико банке дужнике нису писаном информацијом у потпуности обавестиле о ризицима кредита. Такви уговори који су у отплати, судећи по ставу суда, требало би да буду конвертовани у евро на основу курса који је важио на дан њиховог закључења.
Чему се могу надати презадужени дужници, како коментаришу став касационог суда, шта са онима који су већ раскинули уговоре јер нису могли да сервисирају обавезе, ко треба да поднесе терет решавања овог питања и зашто Србија и даље има највећи број кредита индексираних у страној валути?
На та питања у емисији „Спутњик интервју“ одговарали су Јелена Павловић, члан Управног одбора Удружења ЦХФ (швајцарски франак) Србија, и Дејан Шошкић, професор Економског факултета и некадашњи гувернер Народне банке Србије.
„Корисници кредита су у принципу задовољни решењем јер им пре свега обезбеђује мир јер је нижестепеним судовима наложено да до окончања поступка забране принудно исељавање људи из домова. То је био наш првенствени циљ. Да се скрене пажња на то да постоји велика вероватноћа да ови уговори нису у потпуности законити, да су шпекулативни, да имају елементе које нису смели да имају и да се не жури са продајом станова. Када сте у ситуацији да вам извршитељ продаје стан у року од месец дана, а суд заказује прво рочиште у року од годину и по, ви се налазите у изузетно неравноправном положају“, објаснила је Павловићева.
Шошкић је изразио бојазан да би овакав начин решавања проблема могао да доведе до додатних проблема.
„Чини ми се да је издвајање једне валутне клаузуле где је обавеза везана за швајцарски франак суштински тешко одбрањива јер је квалитет потпуно исти без обзира на то да ли сте преузели обавезу индексирану у швајцарцима, еврима, јапанским јенима или доларима. Уколико као дужник немате своје приходе у тој валути, онда сте преузели валутни ризик“, напомиње он.
И Павловићева, која се бави корпоративним правом, сматра да решење које подразумева конверзију кредита у евро није најбоље, сложивши се са Шошкићем да су кредити са било којом валутном клаузулом, без обзира на то о којој је валути реч, лоши по Србију. Једини начин да се спречи озбиљна презадуженост је динаризација, односно кредити у динарима у којима људи и примају плате. Презадуженост није лични проблем. Држава треба то да спречава јер је лоше и за појединце и државу када грађани не могу да троше, него само да занављају своја дуговања.
Она сматра да смо заиста дошли до тачке када те теме треба да се отворе.
„Не делим мишљење да би банкама било шта требало плаћати, а верујем да би конверзија тих кредита у евро била можда неко прелазно решење, и то под два услова: да се банке писано обавежу да због таквог закона неће тужити државу Србију и да то не кошта ниједан динар ни државу Србију, ни кориснике кредита“, каже Павловићева.
Банке због нетранспарентног понашања, сматра она, треба да сносе последице такве праксе, али додаје да је сулудо да имамо 36.000 судских поступака.
„Банкама не требају ни судови, ни држава, јер имају све могуће алате да у једном дану, у појединачним преговорима, те уговоре унормале“.
Ако то није могуће, онда суд треба да настави свој посао, а држава ако хоће може да донесе привремено закон који у сваком случају не би решио све случајеве, али би велики број клијената можда одвратио од спора, указује Павловићева.
На питање каква ће бити судбина дужника на које се став суда не односи јер им уговори више нису у отплати, поготово оних који су их раскинули, оставши и без стана и без пара, Павловићева одговара:
„За 5.700 таквих случајева знамо, али не знамо за све. Свака могућа конверзија уговора у отплати у било коју валуту, динар, или евро, апсолутно оставља ван тог решења све кориснике који су отплатили кредит, или им је раскинут уговор, или су их по моделу НБС из 2015. пренели на евро. Ово сада није решење за њих. Суд, дакле, мора одлучивати, мора наставити те поступке“.
На питање да ли мисли да је реално да финансијски терет решавања ових кредита сносе искључиво пословне банке, Шошкић одговара да би добро решење требало да буде такво да не изазива неједнакост грађана пред финансијским системом земље, како се не би креирали преседани који би изазвали нове проблеме. И он сматра да је најбоље решење у договору банака са клијентима, специфично за случај сваког појединачно.
Банка, сматра он, може да се одрекне неких прихода ако ће тиме добити дужника који ће измиривати своје обавезе. А то је банкама у природи њиховог пословања, а не да улази у посед станова дужника и продаје их, сликовит је некадашњи гувернер.
„У дугорочном интересу здравог банкарства требало би да буде да се ови проблеми реше. Ако држава може и жели да се ангажује, онда би то требало да не буде само помоћ једној групи дужника који су имали валутну клаузулу у швајцарским францима. И други и то многобројнији дужници са кредитима индексираним у еврима такође су били изложени валутном ризику. Додуше, нешто мањем, јер су неки узимали кредит када је за један евро требало 80 динара, а данас треба око 120 динара“, објаснио је Шошкић.