Он појашњава да су протеклих осам година у Либији пропуштене многе прилике за сређивање стања, а да је оно што се сада дешава резултат акција многих држава.
„Наравно, западне земље немају добру репутацију, али криза у Либији у својој последњој фази није дело Запада. Ово је 2019. година, људи морају да схвате колики су утицај на Либију извршиле земље Персијског залива. Западне земље су допринеле томе, али нису најзначајнији играчи на тој политичкој позорници“, сматра овај аналитичар.
На питање шта очекује од евентуалних преговора заражених страна, Харчауи каже да је вероватноћа да се они одрже „равна нули“.
Износи и три сценарија даљег развоја догађаја у Либији. По првом, Хафтар још увек има шансе да однесе победу и да се ситуација преокрене у његову корист, јер су га досад успоравале оружане формације Триполија.
„Они нису исламисти, нису највећи револуционари какви се могу срести у региону. Међутим, он их је делимично подстакао да постану уједињени и ефикаснији у заштити Триполија, а они су заштитили престоницу. Такође, постоји могућност да отпор који пружа Триполи, а који нико није очекивао, изненада пропадне, а у том случају ћете видети како ће Хафтар заузети главни град. А онда ће једини проблем бити револуционарније настројен град Мисрата, са 400.000 становника“, образлаже Харчауи.
Према његовим речима, постоји још једна опција — да Хафтар све изгуби.
„Могуће је да ће Хафтар бити политички уништен на Западу, а затим ће из тактичких разлога на крају изгубити и исток. То значи да ће изгубити све што је радом постигнуто последњих година. Он води ову војну кампању пола века, а могао би да изгуби све за неколико недеља. Такође, он би могао да се нађе у тешкој ситуацији без јасног исхода, а ми ћемо за две-три године расправљати о тим истим стварима“, наводи Харчауи.
Сједињене Државе су, према речима америчког државног секретара Мајка Помпеа, изузетно забринуте због акција у близини либијске престонице Триполија и офанзиве снага Халифе Хафтара и позивају на хитан прекид војних операција. Такав став не може сакрити прагматичан аспект политике САД у Либији, сматра Мухамед Исам Ларуси из Блискоисточног програма у истраживачком центру Трендс у Абу Дабију.
„Након краха Гадафијевог режима, Вашингтон је, заједно са другим регионалним учесницима, утицао на кризу у Либији у смислу ширења хаоса у северноафричкој средини. На тај начин су признали своје индиректно учешће у ратовима тог нестабилног региона“, каже доктор Ларуси.
Криза у Либији, оцењује овај експерт, резултат је неуспеха НАТО акција 2011. године. Истовремено, Резолуција Савета безбедности УН 1973, којом се одобрава предузимање свих неопходних мера како би се заштитили либијски цивили и цивилна насеља, потврђује намеру САД да се домогне међународног мандата употребом силе и показује спремност Савета безбедности да примени доктрину „дужност је штитити“.
„Међутим, не треба преувеличавати значај америчког поступка за међународни легитимитет. Као директна последица тога, Савет безбедности УН поново је паралисан, јер и Русија и Кина, из познатих разлога, више не желе да дају земљама НАТО-а овлашћења за предузимање мера. Штавише, догађаји у Либији су показали да је та интервенција дала већи допринос дискредитацији концепта ’дужност је штитити‘, него било која критика са тачке међународног права. Либија је постала разорена држава и ’црна рупа‘ за терористе, трговину оружјем и илегалне таласе миграната“, истиче Ларуси.
Према његовом мишљењу, збуњујуће је кад САД критикују јачање Хафтарове позиције, јер су Америка, Британија, Француска и Италија дале заједничку изјаву, у којој чак нису ни оптужиле генерала за ескалацију напетости, већ само позвале на напоре за успостављање мира у региону.
Најзад, додаје професор Ларуси, САД су, као суперсила, дужне да подстичу политички консензус између признате либијске владе, којом председава Фајез Сараџ, и друге зараћене стране. Стога је, закључује он, мировна конференција шанса за решење сукоба мирним путем, а ако се то не учини, криза у Либији ће имати за резултат или дуготрајни ћорсокак, или дуготрајни војни сукоб.