Прва је однос према Косову и Метохији. Ниједна политичка понуда која би садржавала потпуно и безусловно одрицање од ове јужне српске покрајине не би могла рачунати на прођу на политичком тржишту Србије.
Захваљујући депешама Викиликса сазнали смо да и оне гарнитуре политичара Србије, којима у стварности није било баш нимало стало до очувања државе којој су били на челу, нису смјеле кренути путем отворене издаје. Умјесто тога, тражиле су да се створе такве „нове реалности“, које ће показати да је та „ствар“ одавно изгубљена.
Стање на Космету веома је сложено и неповољно за Републику Србију. Међународни притисак је јак и не мијења смјер свог дјеловања. У правилним циклусима (када процијене да им је то од користи на унутрашњем плану) наши „западни пријатељи“ додају нове услове и појачавају притиске.
Да би све било још неповољније, са албанске стране нема саговорника за било коју нормалну тему, а камоли за суштински дијалог који би уважио права и Срба и Албанаца. Толико потребан споразум Срба и Албанаца, без којег нема мира и стабилности на Балкану, није ни на видику.
С друге стране, политички дијалог унутар Србије о начину рјешавања косметског проблема, није одмакао од почетне, емотивне и политичко-интересџијске фазе.
Тај дијалог није рационалан, оптерећен је митовима и предрасудама, а ослобођен познавања реалних чињеница. Но, руку на срце, он другачији и не може бити. Митови и легенде можда не носе суву истину у себи, али имају снагу да покрећу људе, а то је већ фактор реалне политике.
Обичан свијет није дужан да сагледава све углове косметскога рашомона, али његови политички лидери јесу обавезни да то раде. Стрпљиво, сложно и посвећено, уколико желе да остану на политичкој сцени. Јер, колективни однос Срба према Косову и Метохији је политичка константа са јасним смјером и великом тежином.
Друга вриједност коју Срби доживљавају као сталну јесте љубав према Русији.
Током историје су се мијењале околности и форме, али суштина осећаја да су у питању два братска народа, спојена низом судбинских веза, остајала је непромијењена. Стога је илузорно очекивати да би било која влада, посвећена интересима своје државе, под било каквим притиском или уцјеном могла увести неке казне Русији, или се прикључити међународној хајци која се против ње годинама неосновано води.
Трећа константа би се, условно, могла назвати — тежња ка саборности. Она је доказана приликом распада СФР Југославије, када је Србија као матична држава помагала, бранила и чувала дијелове свог народа који су били заточени у њима страним и мрским новим државама. Тадашња власт Србије није од опозиције трпјела критике што помаже Србима у Хрватској и Босни и Херцеговини, већ што им не помаже више и дјелотворније. То се касније настављало кроз специјалне везе и сарадњу са Републиком Српском.
Тренутни односи Србије са Црном Гором, оном официјелном, која има задатак да буде „камен у ципели Србије“, не потврђују ову тезу. Али је у суштини ни не оспоравају.
Руси и Срби су и даље најприсутнији туристички гости, а ту су јер их ништа не угрожава или потцјењује. Она већинска, права Црна Гора, остала је досљедна својој традицији по којој су Срби и Руси у Црној Гори своји међу својима.
Истина, остане горак укус када се присјетимо финалних утакмица у кошаркашкој АБА лиги. Шест Афроамерикнаца у дресу „Будућности“ надметало се против четири Афроамериканца у дресу „Црвене звезде“, а острашћени Срби и Црногорци на трибинама и у чопору који им је обезбјеђивао бројчану превагу, међусобно су се пљували и вријеђали. Пред таквим је бесмислом свако објашњење сувишно.
Двојица српских политичара, Милорад Додик и посебно Александар Вучић, препознали су ове политичке константе и своје дјеловање ускладили са њима. Стога и уживају популарност и повјерење код највећег броја својих држављана.
Александар Вучић, предсједник Републике Србије, на хвале вриједан начин се бори за интересе своје државе и савлађује све бројније препреке на том путу.
Подршка грађана таквој политици је несумњива. Неупоредиво је више оних који подржавају, од оних који се противе његовој политици. Али, није све ни у масовности и броју окупљених грађана. Овдје се ради и о одговорности. Што већа подршка, то већа одговорност. Како за власт тако и за опозицију.
И то је константа, али више не само српске већ политике уопште.