У претходне готово три деценије испробана су оба пута не само у Србији, већ и у њеном непосредном окружењу.
Када је Србима у бившој југословенској Републици Хрватској запријетило понављање погрома пред повампиреним усташтвом, без много дилема и уз помоћ великог броја добровољаца из Србије и Црне Горе отпочета је битка, иако је од старта била вишеструко неравноправна. Јер однос снага није био између Хрвата и Срба, већ између Срба и цијелог Запада, који се тада лажно представљао као „међународна заједница“.
Тај рат је био изгубљен. Али, оне колоне прогнаних Срба који су спас и уточиште пронашли у Србији и Републици Српској биле су тужна, мада не и трагична слика. Трагедија су били Јасеновац, Чемерно, Јадовно и друга стратишта усташког режима.
У СР Босни и Херцеговини је Србима, путем мајоризације од стране Муслимана/Бошњака и Хрвата, пријетило обесправљење и, касније, уништење. Ратовали су храбро и мушки и изборили Републику Српску као међународно правно признати ентитет.
Суочена са пријетњама и самом агресијом НАТО-а, најмоћније војне силе у историји човјечанства, СР Југославија није пристала на капитулацију и окупацију. Супротставила се свим (омаленим) војним снагама и огромном већином свог слободарског народа. Рат је био завршен након 78 дана убилачког бомбардовања војним споразумом потписаним у Куманову и Резолуцијом СБ УН број 1244.
Али, зашто је НАТО, који је бахато и бездушно пријетио уништењем цијеле једне државе и убиством њеног народа, пристао на резолуцију оваквог садржаја? Зашто је пристао да се у Уједињеним нацијама, фактички, потврди тапија Србије на њену „свету земљу“ — Косово и Метохију?
Одговор гласи — због ефикасног војничког и храброг свенародног отпора!
На суђењу против Николе Шаиновића, тадашњег потпредсједника Савезне владе, и групе војних и полицијских генерала објелодањене су депеше које су команданти тзв. Ослободилачке војске Косова упућивали НАТО команди у Скопљу. Оне доказују да је крајем маја 1999. године ОВК изгубила способност за извршење било којег задатка.
Преведено, копнене трупе НАТО-а, иако су имале ваздушну подршку незабиљежену у историји ратовања, биле су потпуно уништене. Тиме је агресија НАТО-а изашла из планиране и њен наставак је био војнички бесмислен и немогућ.
Узгред, чак је тај и такав суд у пресуди Николи Шаиновићу установио да је „ланац команде“ постојао и био очуван током читаве агресије, што обесмишљава полазну тврдњу да је у питању био „удружени злочиначки подухват“. СР Југославија се против тероризма борила на начин као што би радила свака друга уређена држава.
Посебно важан дио исте пресуде је констатација да су колоне цивилних албанских избјеглица настале као посљедица бомбардовања. НАТО је тврдио да су оне биле узрок интервенције. Коначно, Хашки трибунал је пресудио да су појединачни злочини против албанских цивила (којих је, на нашу срамоту, било) учињени „изван мјеста и времена“ одговорности оптуженог Николе Шаиновића. Стога, његова и одговорност осталих оптужених је пресуђена због некажњавања злочинаца, што доказује да их они нису ни извршили, нити подстицали.
Упркос свему, Никола Шаиновић је провео 12 година у хашким казаматима.
Након пропасти војне агресије она је промјенила облик, али није престала. Петооктобарски пуч 2000. године је био таква прекретница. Али, ни овдје нису били постигнути пажње вриједни резултати у односу на отимање Косова и Метохије. Судећи по дипломатским депешама које је објавио „Викиликс“, ни са новом (инсталираном) гарнитуром на власти није добијено признање државне самосталности тзв. државе Косово.
Не зато што су се Горан Свилановић, Борис Тадић, Вук Јеремић и ини томе противили, већ што су били свјесни да би такав чин био њихово политичко самоубиство. Стога су од својих западних ментора тражили да их не присиљавају да својом вољом потпишу такво признање, него да Србији Косово буде отето, а да они „прихвате реалност“ и повинују се таквој сили. Очигледно, ни ова предаја није могла бити доведена до краја.
Двадесет година касније, споразум Србије и Албанаца на Косову и Метохији је „хиљадама миља далеко“.
Тако да суштински и не постоје два пута — пут борбе и пут предаје. Србија има само један једини пут. Пут борбе непрестане. Срећом, у овим временима она не мора да буде оружана, већ дипломатска са јасним изгледима да буде успјешна.