Токсиколог Радомир Ковачевић, дугогодишњи начелник Центра за радиолошку заштиту од јонизујућих и нејонизујућих зрачења, каже да је НАТО дуго негирао да је коришћена муниција са радиоактивним примесама, међу којима је кључна компонента урана 238. Он указује на то да је НАТО на крају признао да је испалио 31.000 пројектила, док су процене наше војске биле да су испалили 45.000 до 51.000 пројектила истог калибра.
„Радио-еколошки мониторинг радио је и УНЕП, тело Уједињених нација које се бави испитивањем радиоактивности на целој планети. Њихови извештаји су најрелевантнији. Биле су три мисије, две су биле лажне, односно нису биле лажне мисије већ извештаји, али трећа мисија од 27. октобра 2001. до 5. новембра 2001. објавила је извештај укључујући и наше радове где смо ми доказали и показали свету шта су користили. Више ништа нису негирали, није био само уран 238, 234, 235, те битне компоненте, него су били и плутонијум и маса других радионуклеида“, објаснио је Ковачевић.
На питање да ли урана има и сада, Ковачевић одговара: „И те како“. Територије на којима је дошло до непосредне контаминације су најугроженије, међутим, у опасности су и шира подручја, све докле су честице могле да допру. То су показала и међународна истраживања, објашњава наш саговорник.
Ковачевић истиче да наночестице због своје специфичне тежине, која је веома близу ваздуху и у корелацији са климатским факторима, могу да облете читаву планету.
„Прва ствар је била да 1999. године докажемо шта су користили. Уран има специфична дејства и има токсична и радиоактивна својства и већ приликом ударца у тврде баријере, с обзиром да је пирофоран — самозапаљив, температура за неколико милисекунди достиже до 3.000 степени. Тај тврди метал, чија је специфична тежина дупло већа од олова, а токсичност много већа од живе и других тешких метала, лако прелази у волативно стање и те честице које се дробе и падају на ниво испод једног микрона постају наночестице и са капима течности у ваздуху стварају аеросол и оне и дан-данас егзистирају око нас“, рекао је Ковачевић.
Испитивања која су домаћи тимови радили после бомбардовања показала су да урана има не само у животној средини, већ и у флори и фауни — пронађен је у свим биљкама и код домаћих и дивљих животиња. Пронађен је и у људима. Озбиљне последице можемо очекивати и 25 година после бомбардовања.
„Не можемо да игноришемо чињеницу да уран и све што је ослобођено или из наше индустрије која је разорена или пак што су они применили нема утицаја на структуру морбидитета и морталитета код нас“, казао је Ковачевић.
Уран је практично вечан, његов полуживот је 4,5 милијарди година, а живот 45 милијарди година, каже Ковачевић. А шта се дешава када доспе у организам?
„Било да се унесе респиративно, дигестивно, или на било који други начин, он остаје свега два до 5.000 дана у организму и онда нестаје. Организам се бори, избацују га бубрези и јетра тако да се деконтаминација обавља физиолошким механизмима и он нестаје. Међутим, два одсто количине остаје трајно везано у организму и то за скелет, а када је у скелету више нема избацивања. Стално има радиоактивну емисију и свој токсични део и зато мора да се очекује све већи пораст хематолошких обољења“, рекао је Ковачевић.
Да су војне операције НАТО-а против СР Југославије девастирале животну средину и да ће последице бити дугорочне потврдио је и Еколошки комитет Савета Европе који је у децембру 2000. године саопштио да су се после бомбардовања „драматично погоршали“ услови у природној околини, што ће имати дугорочне ефекте на здравље и квалитет живота будућих генерација. У нацрту препорука, Еколошки комитет Парламентарне скупштине СЕ је навео да су „државе умешане у те операције пренебрегле међународне законе који имају за циљ ограничавање еколошке штете у оружаним сукобима“.
А о томе какве могу бити еколошке последице говори муниција коју је НАТО користио. Разградња осиромашеног уранијума траје милијардама година, а касетне бомбе су десет година после бомбардовања СРЈ забрањене међународном конвенцијом.
Многа опасна хемијска једињења доспела су у ваздух, воду, земљиште и кроз ланце исхране у живе организме. Потпуковник доцент др Саша Бакрач у свом раду „Еколошке последице НАТО бомбардовања Републике Србије 1999. године“ је навео да многа од тих једињења имају тератогено, канцерогено и мутагено дејство. Он сматра да ће се последице испољавати на биљни и животињски свет, људе и екосистеме у целини на различите начине дуги низ година.
НАТО бомбардовањем Републике Србије 1999. године вишеструко је прекршено међународно еколошко право, прекршене су готово све декларације и конвенције из области заштите животне средине, наведено је у раду нашег саговорника. Он је истакао да истраживање о последицама бомбардовања морамо најпре урадити због нас самих.
„Због нас који сада овде живимо, због генерација које долазе и због оних који су страдали. Пре свега морамо да знамо која су нам то критична места и да утврдимо конкретно стање, због нас, па онда и да покажемо овом каубојском свету који нас је бомбардовао на један врло нехуман начин да загађење не познаје границе“, нагласио је Бакрач.