Сејање мржње: У Србији се деца темељно уче насиљу

Министарство просвете ангажоваће 74 саветника за заштиту од насиља у школама, како би се предупредило вршњачко насиље које је у порасту. Али, да ли је довољно едуковати наставнике и децу или мењати општу друштвену климу у којој су мржња и употреба вербалне и физичке силе — општа матрица понашања?
Sputnik

Од следеће школске године педагози, психолози и наставници који су запослени у школама похађаће посебну обуку, а знање и вештине у сузбијању насиља преносиће колегама у другим школама.

„Минхенски нападач“ можда био жртва вршњачког насиља

Саветници за заштиту од насиља биће ангажовани када буде потребе да се некој школи пружи подршка да унапреди систем заштите, али и у конкретним ситуацијама. Бирани су по различитим критеријумима, а предност су имали они који већ имају искуство на превенцији насиља или су укључени у програме заштите.

Као таква је препозната и Биљана Михајловић из Основне школе ’Јован Ристић‘ у београдској Борчи, психолог који се годинама бави овим проблемом. Она је и коаутор приручника за одељенске старешине у коме су разрађени сценарији радионица на различите теме, између осталог и насиље.

Познаје свих 1.200 ученика своје школе, али је кроз различите ситуације упознала и контролу њихових импулса, васпитни стил родитеља, односно из каквих вредности долазе.

„Оно што је основни проблем који нема директне везе са школом, али се у њој манифестује, јесте мало виша толеранција на насиље код родитеља. Није то ништа страшно, али га они минимизирају класичним стереотипима, рецимо, да дечаци треба да се бију“, каже Михајловићева.

Школски психолог Биљана Михајловић, један од будућих саветника за заштиту од насиља у школама, на радионици са родитељима.

Како би се насиље зауставило, али и предупредило, будућа саветница већ годинама организује радионице за колеге, али и родитеље. Једна од најважнијих је она о социјалном притиску коме се треба одупрети, одбити нешто што се намеће, како каже, без песница и шутирања — да одбијете наметнуто и задржите друга.

Али, да ли је то довољно?

Наш угледни психотерапеут Зоран Миливојевић сматра да сви приступи који се фокусирају на конкретно понашање не могу дати резултате. Према његовим речима, прво је важно да разреди буду групе у којима постоје пријатељски односи, а ту је кључна улога учитеља у прве четири године школовања, када се деца социјализују, уче да конфликте решавају на примерен начин, без насиља, гурања, претњи и вређања.

„Ако се двојица дечака потуку, а остали их раздвајају, онда имате механизам унутар генерације који спречава насиље, а са друге стране шаље јасну поруку ономе ко се тако понаша да га они не прихватају, да мора да се промени, да би био прихваћен. Уместо тога, ми се фокусирамо на насиље, сматрамо да неки специјалисти са посебним знањима треба да реагују, чак Министарство просвете има неку мобилну јединицу, два психолога седну у ауто, па иду у неку школу, ако је посебно заоштрена ситуација, како би реаговали. То је погрешан пут, односно недовољно радикалан, јер ако се не ради на узроцима, онда ће насиља као последице увек бити“, истиче овај психотерапеут.

Борба почиње „одоздо“: Шта се деси кад Срби узму правду у своје руке (фото, видео)

Сличног мишљења је и социолог Ратко Божовић, који је путовао по Србији са групом која је изводила представу посвећену вршњачком насиљу. Уверио се да у многим школама већ постоје посебне групе задужене за сузбијање насиља. Учитеље и наставнике, каже, треба пустити да ствар мењају изнутра, одоздо, са ђацима и родитељима, а држава треба да мења друге ствари које су кобне.

„Више би имало смисла довести у питање ријалити програме, него све што Министарство намерава. Треба на то гледати искрено, и када им родитељи бране, деца се искраду и то гледају. Ту нема ничег другог осим насиља. Где имате едуковање за насиље, учење насиљу, него на медијима? Наши медији су основна димензија некаквог зрачења насиљем, да не говоримо о Скупштини. Ови наши политичари, они сеју мржњу, а из мржње произилази насиље. Од насиља до убиства, само је корак“, упозорава Божовић.

И школски психолог Биљана Михајловић каже да би било добро када би све могло да се заврши у школи, али нажалост, ситуација је много сложенија. У школи само можемо да угасимо пожар, ван ње су деца константно изложена насиљу, истиче она.

„На децу и родитеље могу да утичем, али нажалост, немам утицај на општу друштвену климу, медије, све оно што квари вредности на које некако покушавамо да укажемо деци, скренемо пажњу да и оне постоје“, прича Михајловићева.

Да би охрабрила колеге са којима се деца у неким школама и физички обрачунавају, Биљана Михајловић организовала је и радионицу самопоуздања. "Неопходно је да наставници верују у себе, јер само тако могу нешто да промене", каже она.

Да би охрабрила родитеље, али и колеге са којима се у другим школама ђаци и физички обрачунавају, организовала је и радионицу самопоуздања, јер сматра да је неопходно да наставници верују у себе, верују да могу нешто да промене. Без обзира на сложеност проблема, потез Министарства просвете сматра добрим.

„Било какво додатно бављење питањем насиља је добродошло, ако буде подржано јавно са највиших места и ако вести о оснивању групе саветника против насиља буду замениле било коју вест до је неко некога избо ножем, а овај му узео паре, онда је и то неки помак. Треба едуковати много широко, фронтално, то је ван мојих моћи, али свакако се слажем да је и ово добар начин“, каже она.

Наду јој улива чињеница да су радионице које организује увек пуне и професора и родитеља, који верују да од рада са децом, без обзира на околности, не треба одустати.

Нови програм Министарства просвете за спречавање вршњачког насиља такође предвиђа да родитељи буду укључени у ове активности, а деца ће на посебним радионицама учити како да комуницирају, препознају емоције и решавају конфликте.

Коментар