Борба почиње „одоздо“: Шта се деси кад Срби узму правду у своје руке (фото, видео)

Смрт 15-годишње девојчице која је на кућној прослави узела дрогу екстази ујединила је грађане Аранђеловца да крену у борбу против нарко-дилера. Они су направили списак продаваца дроге у том граду, на коме су и регистарске ознаке њихових возила.

Списак су предали надлежнима, али пошто није било одговора, на друштвених мрежама организовали су улични протест под паролом „Не окрећи главу, реци не!“ И тако послали поруку целој Србији.

На другом крају Србије грађани организовано већ месецима покушавају да одбране реке Старе планине од изградње више од 60 мини-хидроцентрала у заштићеној зони нашег највећег парка природе.

​Они верују да је одлука Врховног касационог суда, којом се забрањује градња хидроелектране „Паклештица“ на реци Височици, само једна од њихових победа јер се наставља борба за Ракитску реку.

Та планинска речица постала је симбол победе. После окупљања људи из целе Србије и сукоба са приватним обезбеђењем које је ангажовао инвеститор мини-хидроелектране, Ракитска река враћена је у своје природно корито.

Оба случаја организовања народа социолог Ратко Божовић види као догађаје којима треба придати велики значај. Многима је догорело до ноката, морају сами да бране свој начин живота и сам живот, његову вредност, каже Божовић за Спутњик. 

„Институције су често слабашне, недовољно едуковане, недовољно присутне, са мало увида у оно што се дешава људима, а када људи виде шта се дешава са њиховим породицама, са њиховом децом, амбијентом, са њиховим животом, кажу — морамо бранити циљ свог живљења и сам живот и то — одоздо“, каже Божовић.

​Он додаје да овакве акције дају прави смисао демократији, јер она такође има смисла само ако долази „одоздо“, ако демократски импулс долази од грађана. То је важно у сваком друштву, а посебно у оном које је анемично, у коме има и хаоса, насиља и безакоња, каже наш саговорник.

Природно је да грађани за оно што се дешава оптужују власт, јер је њена активност кључна за промене, али не треба заборавити да смо друштво у транзицији. Страшне ствари су нам се догодиле у последње три деценије, подсећа Божовић.

„Човек транзиције је као лишће што га носи јак ветар од немила до недрага у јесењем дану. Он је човек који не одлучује о свом животу, нема своју слободу, нема самоодређење, нема материјалне претпоставке, нема подршку институција. Дакле, човек транзиције није слободан човек. Ово што тренутно раде грађани је ослобађање од положаја зависности, сиромаштва, неорганизованости“, каже он.

​Управо захваљујући грађанској иницијативи усвојен је Тијанин закон. Нажалост, такође после трагичне смрти једне девојчице. Држава је коначно, на иницијативу грађана, готово двадесет година после бомбардовања, одлучила да истражи да ли смо отровани осиромашеним уранијумом.

Да ли ово значи да је освануло јутро у коме имамо друштвени консензус да градимо државу која ће почети да личи на оне у којима ни термин „дивља градња“ више не постоји? Да ли акције чији смо сведоци постају механизам који ће бити коректив? Наш саговорник каже да на ове акције морамо да гледамо као у светло на крају тунела.

„У овоме видим простор, једно усправљање грађанина, сада више није присутан само политичар, а други су у позицији инфериорности, па имамо неравноправност са становишта закона, ангажовања и утицаја на политику, већ коначно имамо људе који одоздо, као грађани, чине оно што могу учинити да поправе свој друштвени статус и цео друштвени амбијент. Кад грађани устану, онда се тачно зна где је дрога, ко је шири и ко ништа не чини да то ширење не буде присутно у мери у којој је присутно“, каже овај социолог.

На крају разговора за Спутњик Божовић додаје да ћемо сада видети колико су они који управљају паметни, јер је логично очекивати да власт максимално подржи овакве акције, не само средствима, већ свиме што је неопходно за такав ангажман, јер људи често не могу сами да остваре циљ без помоћи државе, институција и локалних заједница.