Последњи СТАРТ уговор потписан је 2010. године и предвиђао је да свака страна не сме да има више од 700 интерконтиненталних пројектила и не више од 800 лансера за те пројектиле.
У међувремену су САД одлучиле да одређени број лансирних уређаја са атомских подморница и стратешких бомбардера, уређаја који лансирају пројектиле са нуклеарним бојевим главама, замене лансерима који не могу да лансирају ракете са нуклеарним бојевим главама и тако избегну лимит дозвољених лансера по споразуму СТАРТ. Русија, са своје стране, тражи стопроцентне гаранције да САД неће у неком тренутку вратити уређаје које су претходно демонтирале и тако изманипулисати СТАРТ споразум.
Дакле, прича о СТАРТ споразумима јесте једна врло компликована једначина стратешке нуклеарне равнотеже САД и Русије, а раније САД и СССР-а. Још петог децембра 2009. године истекао је уговор СТАРТ-1 о редукцији стратешког нуклеарног оружја САД и Русије, уговор који су још у јулу 1991. године, уочи распада СССР-а, потписали Џорџ Буш и Михаил Горбачов. Према том уговору две земље су се обавезале да ће број нуклеарних бојевих глава да смање на по 6.000. Затим је дошло до потписивања уговора СТАРТ-2, по којем је до 21. децембра 2012. године број америчких и руских нуклеарних бојевих глава требало да буде између 1.700 и 2.200. Иначе, СТАРТ-2 је предвиђао да се број нуклеарних бојевих глава, које се налазе на балистичким ракетама, сведе на 3.500 за САД и 3.000 за Русију. Тим уговором је било предвиђено да је 2003. година рок за уништење руских интерконтиненталних ракета са копненим базирањем СС-18 и СС-24, али је рок померен на 2007. годину. Требало је да САД униште своје пројектиле „МХ-пискипер“ и „минитмен-3“. И број нуклеарних бојевих глава у 2007. години требало је да се смањи на по 3.800.
Онда су 13. јуна 2003. Американци једнострано изашли из уговора о Антибалистичкој ракетној одбрани из 1972. године, иако је Москва упозоравала да би такав корак значио крај и СТАРТ уговора. Заправо, Русија је одувек инсистирала на директној вези између споразума СТАРТ-1, СТАРТ-2 и споразума о АБМ, тврдећи да једнострано распоређивање антиракетног одбрамбеног система, што је по уговору АБМ било забрањено, слаби фактор одвраћања који поседује друга страна. И да то онда присиљава Русију на нове мере обезбеђења уз помоћ нових и модернијих ракета које су у стању да надвладају било који систем АБМ.
Дан после америчког одустајања од споразума АБМ, 14. јуна 2003. године, Русија се повукла из споразума СТАРТ-2. Америка је затим најављивала нови антиракетни штит у Пољској и Чешкој, Русија је одговарала опцијом постављања ракета „искандер“ у области Калињинграда. Тадашњи амерички председник Барак Обама одустао је од првобитне верзије ракетног штита у Пољској и Чешкој, али се Вашингтон ипак није вратио у споразум о АБМ из 1972. године. У међувремену су САД поставиле антиракетни штит у Пољској и у Румунији, а Москва је као одговор инсталирале ракете „искандер“ на Криму и у области Калињинграда. У међувремену је СТАРТ-1 дефинитивно умро, а СТАРТ-2 се нашао пред издисајем. Ипак, Москва је још раније пристала да у америчке стратешке ракетне системе не рачуна четири америчке нуклеарне подморнице које лансирају крстареће пројектиле са класичном бојевом главом. Но, проблем је много већи, јер Вашингтон тражи да се у стратешке системе на рачунају ни америчке нуклеарне подморнице које су опремљене интерконтиненталним ракетама „трајдент-2“, али са класичном, а не нуклеарном бојевом главом. То је нови амерички концепт „Глобални удар“, по којем ће свака атомска подморница класе „Охајо“ носити две ненуклеарне ракете „трајдент-2“ поред још 22 ракете „трајдент“ са атомским бојевим главама. Свака ненуклеарна ракета имаће четири „неексплозивне“ бојеве главе. Један тип ће бити метално зрно које удара таквом снагом да руши сваки бункер или зграду, док је други тип бојеве главе распрскавајућа бомба, која ослобађа парчад од волфрама ради уништења возила и слабо заштићених мета на већој површини. Прецизност погађања је наводно плус, минус пет метара. Намере Пентагона су да се тим оружјем одговори на све изазове данашњег тероризма у свету.
Проблем је што то ново америчко оружје може дестабилизовати нуклеарну политику и програм одвраћања. Питање је може ли Русија данас да разликује напад ракетама „трајдент-2“ са ненуклеарним бојевим главама од нуклеарног стратешког удара. Посебно је то питање за Кину, која поседује још слабије капацитете за откривање долазећих балистичких ракета. Није проблем открити балистичку ракету када је лансирана са подморнице, или са копна, иако се при томе „изгуби“ неколико драгоцених минута. Проблем је ако не можете да на време откријете какав „терет“ ракета носи, да ли је реч о атомским бомбама, или о „неконвенционалном зрну“. Можете да „видите“ ракету, али постоји велика могућност да погрешно разумете оно што видите. Осим тога, балистичке интерконтиненталне ракете никада још нису употребљене у неком рату, па ако САД одлуче да их не сматрају другачијим од осталог оружја и друге државе ће прихватити исту логику. А то је онда свет на ивици нуклеарне апокалипсе.
Управо због свега тога ће разговори Помпеа и Лаврова бити изузетно тешки и до новог договора о СТАРТ споразумима неће се доћи ни брзо ни лако.