Колико језика заувек нестаје за само један месец, који део светске мреже заузима „даркнет“ и шта треба урадити да млади људи не би подлегали врбовању на интернету испричао је за Спутњик руководилац одељења за доступност и чување информација Унесковог Сектора за комуникације и информације Бојан Радојков.
Бојане, 2019. година је Међународна година аутохтоних језика. Зашто је уопште потребно сачувати аутохтоне језике када постоји, на пример, универзални – енглески језик?
– Аутохтони језици су богатство човечанства. Унеско посвећује велику пажњу биолошкој разноврсности, а језици су такође разноликост и благо које треба сачувати. Културна разноликост, језичка разноликост — све ово је од великог значаја за свет. Најпопуларнији по броју корисника језика на свету, подсећам вас, није енглески, како кажете, већ кинески. Хоћемо ли сада сви учити кинески да бисмо комуницирали? Не.
Не заборавите да су језици веома важни за државе. То је важно и за Русију: председник Владимир Путин разматрао је ову тему на састанку са генералном директорком Унеска Одри Азуле. Важно је схватити шта власти ове или оне земље подржавају, како подржавају и подржавају ли уопште. Такав политички тренутак постоји чак и у односу према језицима. Овде морамо пронаћи равнотежу како би посао ишао напред.
Морам да кажем да сам пријатно изненађен што се ове године наш рад одвија добро и све иде одлично. Немамо противника, оних који би говорили да се то не може учинити. Напротив, када смо званично покренули Годину аутохтоних језика, сви амбасадори и министри, сви су били овде и подржавали нас. И то је добро, то значи да се свест о том питању повећала.
Да ли се зна колико је на свету аутохтоних језика?
– Укупно – између пет и шест хиљада. Направићемо, ако хоћете, попис ових језика. Тражили смо од свих држава да званично доставе информације који језици код њих постоје, да направе списак. Неки одговарају, неки не, али желимо да направимо максимално комплетиран списак. Ако успемо, већ то ће бити доста.
Језици ишчезавају. Може ли се проценити брзина којом се то дешава?
– Чешће него једном месечно – једном недељно или у две недеље један језик умире. То је просто статистика. Шта да се ради? Да једноставно посматрамо и чувамо у сећању назив још једног изумрлог језика? Не. Направили смо атлас угрожених језика, који ће омогућити да се сачувају они језици који још нису изумрли, како би будуће генерације имале приступ њима.
Организација Уједињених нација усвојила је резолуцију о аутохтоним језицима – јединствени документ. Али, да бисмо је прихватили, да ли морамо да сачекамо тренутак када изумирање језика буде представљало такву претњу културној и језичкој разноликости? На ову одлуку чекали смо двадесет година. Задатак Унеска је да скрене пажњу на ово питање, информише о њему како би касније биле донете неке важне одлуке.
Где најбржи нестају језици, у којим регионима?
– Тешко је рећи. Можда је то првенствено Африка и Латинска Америка. То је због чињенице што понекад постоје језици којима говоре само три или четири човека. А када они умру, нико други их не може заменити.
То је нормално, природно изумирање језика. Немогуће је исправити ситуацију. Али он се може сачувати, могу се пронаћи људи који ће направити видео и још некако учествовати у очувању језика… То је такав процес.
У наредних 50 година, можда ће нестати половина светских језика. То ће бити мртви језици од којих ће остати само успомене. И овде ћу направити паралелу са биолошком разноврсношћу: све нестаје. Како се каже, човек је највећи рушитељ свега на свету. Могли бисмо да будемо поносни – нико на свету тако успешно не уништава разноликост. Створили смо оружје које за пет минута може да уништи цео свет. Огроман успех! Нико други то не може… Почетак 20. века поставио је такве услове да су сви људи почели да живе под јармом сталне претње. У 19, 18. и 17. веку тога није било. А сада имамо тако сјајну перспективу. И наравно, све ово говорим с иронијом.
Русија је велика земља и не изненађује да имамо много локалних језика. Како можете да оцените напоре Русије на платформи заштите аутохтоних језика?
– Ми у Уједињеним нацијама, у Унеску, имамо принцип да не коментаришемо унутрашње послове. Немамо могућност да проценимо рад појединих држава. Ипак, видимо да се у Русији много пажње посвећује овом питању. Постоје институти, постоји политика у том правцу. Све је то добро. У принципу добро сарађујемо са Русијом. Припремамо конференције: ускоро ће бити одржана конференција у Јакутску и у Ханти-Мансијску. Не само да причамо, већ и радимо.
Руско одељење се не бави само заштитом светске баштине, сада говорим о језицима, већ и питањима везаним за садашњост и будућност – за сајбер-простор…
Раније, пре стварања интернета и појаве сајбер-простора, постојао је један свет. А сада постоји паралелни свет у коме се, на неки начин, много тога треба стварати изнова. Све више младих људи проводи више времена у сајбер-простору него у стварном свету. А то има озбиљне последице. Када говоримо о испирању мозгова, о радикализацији… Заиста, пре четири године организовали смо прву светску конференцију о превенцији екстремизма и радикализације. То је било нешто јединствено. Затим су почели веома озбиљни пројекти у овој области.
Радикализација добија на замаху – и то не само у Француској и Русији, већ и по целом свету. Људи се врбују на интернету – како се томе одупрети?
– То је посао који смо започели пре пет година – 2014. године. Када смо почињали, било је тешко радити, јер су све друштвене мреже биле апсолутно бесплатне. Имали смо састанке са Гуглом, са Фејсбуком, са Јутјубом. На тим састанцима смо разговарали о томе да ове компаније треба да имају корпоративну одговорност. Испрва су још увек говорили о слободи говора и да је све отворено… А онда су се у Европи десили терористички напади. Када је постало јасно да се води радикализација младих људи на интернету, велики играчи су променили своје понашање. То је наша велика заслуга. Јутјуб је почео да уклања различите видео-поруке, Фејсбук је 2018. уклонио 1,5 милијарди лажних страница, а Твитер је у последње четири године уклонио скоро пола милиона специфичних страница које су се бавиле пропагандом и екстремизмом… То указује на чињеницу да се ради.
Заиста се ради… Фејсбук затвара странице, Твитер такође, али се под њиховим чекићем нађу и „неугодни“ новинари и медији који бране „погрешно“ гледиште… Да ли је то друга страна медаље? Како одржати равнотежу?
– Одговорност за то лежи директно на тим компанијама – на „Фејсбуку“, на њиховим колегама. Они морају јасно да схватају које објаве подстичу нетрпељивост и мржњу, а које су само другачије мишљење. И овај разговор смо водили. А „Фејсбук“ је објашњавао да не цензурише, јер се залаже за потпуну слободу говора. Али испоставља се да је и то немогуће. Они су последњих година окупили неколико хиљада људи за проверу објава. Сматрам да где год постоји проблем, постоји и решење. И решење се мора тражити! Наравно, постоје бројна политичка питања која су испред слободе говора. Међутим, политика Унеска није да се меша, већ да истовремено на сваки начин промовише слободу говора. Дакле, питање је како се принципи слободе говора примењују у различитим земљама.
Да се вратимо на терористе. Зашто је за њих важан интернет?
– Зашто екстремисти користе интернет? Постоје четири главна разлога. Први је за пропаганду, показујући како одрубљују главе таоцима, колико су јаки. Други је да врбују људе, комуницирају са различитим људима у Европи, Африци, арапским земљама, широм света. Трећи, ради се и о финансирању и прикупљању новца. Ово је веома озбиљно питање. Они имају много присталица по целом свету и новац је долазио из читавог света. Коначно, четврти разлог је давање оперативних упутстава. Једноставно речено, предаја упутстава за припрему терористичких напада, субверзивни рад.
Прошло је пет година од почетка нашег рада. И сада екстремисти већ немају могућност да прикупљају новац на друштвеним мрежама, да регрутују људе. Уосталом, врбовање је дуг процес, била су потребна два, три или четири месеца да убедите човека да уђе у авион за Турску, а тамо пређе границу са Сиријом… Сада терористи немају то време – такви налози се једноставно бришу за недељу дана. У ту сврху се чак користи и вештачка интелигенција како би се све очистило. Дакле, може се говорити о позитивној динамици.
Али не планирате да се зауставите и лежите на ловорикама?
– Не, рад се не завршава чак ни са чињеницом да ДАЕШ губи територије и утицај у Сирији и Ираку. Овај рад је у име спасавања мозгова младих људи. Недавни догађаји на Шри Ланки су доказ да је потребно наставити овај посао и борити се за младе мозгове. Ову битку морамо да добијемо. Један од бивших француских министара спољних послова Алексис де Токвил говорио је да је „у демократији свако следеће поколење нови народ“. И слажем се са тим. Не можемо рећи да смо радили са прошлом генерацијом младих људи и зато је мисија завршена и сада је време да пређемо на нешто друго. Не, посао мора да се настави: следеће поколење се суочава са истим ризицима, пред њима се отварају исте могућности. На Шри Ланки, аутори терористичког напада су образовани млади људи, неки од њих долазе из богатих породица. То јест, не ради се о некаквом манипулисању необразованих људи, већ о томе да су терористи успели да убеде образоване људе. А зашто су их они убедили, а ми нисмо? Зато што то значи да су они радили боље, нашли праве речи. Морамо наставити са радом и помажемо младим људима да схвате шта се дешава.
Шта још радите у том правцу?
– Овде већ помаже наш други програм – Информациона и медијска писменост. Повећавамо ниво писмености људи у области медија и информација. Упозорен значи наоружан. Наш циљ је да људи разумеју шта се дешава на интернету.
Али већ нам се поставља следеће питање. Интернет је интернет, овде су карте за позориште и биоскоп, овде је комуникација са различитим земљама, путовање. Али то је јавни сајбер-простор. А постоји и „тамни интернет“, „дубоки интернет“, где Гугл није довољан. Тамо је потребан потпуно другачији хардвер и софтвер. Шта мислите, који део укупног сајбер-простора заузима Гугл, а који део заузима „тамни интернет“?
„Тамни“ заузима 60 одсто?
– Па, одговор није лош. А постоје и озбиљни људи који сматрају да је „даркнет“ 30 одсто. Заправо, 96 одсто чини „тамни интернет“. А обичан, где смо ви и ја сваки дан је четири одсто. То је само делић. А шта се дешава у остатку простора – нико не зна. Или тачније, зна, али све се веома брзо мења. Зашто морамо разговарати о овоме? Зато што се ми бавимо и „даркнетом” – организовали смо конференцију, радили смо са институцијама. Али рад на осигуравању безбедности сајбер-простора треба да се настави свуда, на свим нивоима – у школи, у породици, на самом интернету. У свету и даље постоји нацизам и неки још увек сматрају да је то добро. Неко не зна ко је Хитлер. Један француски писац, Анри Барбис, једном је рекао да је „човек машина за заборављање“. И за неколико година биће заборављено много тога што се сада памти. Да не бисмо заборавили, развијамо програм „Меморија света“. У његовим оквирима стварамо међународни регистар најважнијих објеката документарне баштине. То је таква лепота! Први уноси су на арапском, узорак Бетовенове симфоније, кривични случај Нелсона Манделе. Све је то непроцењиво. Ми радимо ствари које не ради нико други на свету, ниједна организација.