Предлог ММФ-а о увођењу личног банкрота у Србију није нов, а да смо се, према споразумом са том међународном финансијском институцијом, на то обавезали овдашњи медији су писали још почетком 2015. године. Тада је НБС објашњавала да ће лични банкрот бити део свеобухватне стратегије за решавање питања проблематичних кредита, која је те године требало да буде направљена у сарадњи са ММФ-ом, Светском банком и Европском банком за обнову и развој.
Према најновијим подацима од пре месец дана, грађани Србије се код банака све више задужују и тренутно враћају око седам милијарди евра и у просеку сваки грађанин је банци дужан око хиљаду евра. С гледишта београдске канцеларије Светске банке проблем је што су се грађани кеш кредитима задужили три и по милијарде евра, што је равно задужењу за стамбене кредите. Објашњавају да су готовински зајмови ризичнији, јер не иду у инвестиције, већ у потрошњу. Банкари пак на све веће посезање грађана за кеш позајмицама гледају много спокојније, јер напомињу да су наши људи много мање задужени него они у суседним земљама или остатку Европе, пошто је тих седам милијарди евра тек петина бруто домаћег производа.
Да ли је институт личног банкрота, који је у Словенији уведен 2009, а у Хрватској, после дуго година најављивања, почетком 2016. године, „стасао“ и за Србију? Да ли је то, према мерилима ММФ-а, Србија довољно економски ојачала да уведе институт личног банкрота, јер како је својевремено објашњавао тадашњи генерални секретар Удружења банака Србије Верољуб Дугалић лични банкрот је погодан за развијене, уређене државе, где поступак извршења наплате хипотеке или неке залоге не траје дуго.
Хоће ли бригу о новчанику задуженог становника Србије који буде прогласио банкрот преузети лични стечајни управник ког ће финансирати дужник и који ће одређивати која је сума новца неопходна за голо преживљавање, а колика ће сума месечно, зависно од средстава којим располаже, ићи на отплату дугова.
Закон би прецизирао и колико година најмање, а колико највише то може да траје. Када прође тај период, у Хрватској је то највише пет година, уколико дужник отплати 10 одсто дуга осталих 90 одсто му је отписано.
Према мишљењу професора Правног факултета у Београду, председника Удружења правника у привреди др Мирка Васиљевића, још није време за увођење тог института. Као један од кључних проблема који је тешко решив он види у томе што неко ко је већ у финансијској оскудици треба да финансира сопственог стечајног повереника.
Васиљевић сматра да, пре свега, треба обезбеди сигурност човека који је у финансијским тешкоћама тако што се не може спровести извршење над целом имовином, о чему се сада расправља. Треба утврдити шта не може бити предмет извршења и заштиту најминималнијег стандарда, истиче Васиљевић за Спутњик.
Председник Удружења правника у привреди наглашава и да није доказиво да ако је неко у финансијским тешкоћама то значи да неразумно располаже својим средствима и да му треба старатељ над његовим новчаником.
Тај професор на Катедри Правног факултета у Београду за грађански право напомиње да ми још немамо ни институт стечаја предузетника, неког ко има регистрован бизнис и који, у принципу, као привредни субјект може да одговара личном имовином.
„Мислим да ни као друштво нисмо зрели за грађански стечај. Имамо проблема са недовољном заштитом имовине од извршитеља, ем сада да се уведе тај институт. Ово друштво ће то тешко да прихвати на ширем плану. За предузетника би то могло да се уведе, али грађански стечај, дакле, за оне који немају регистровану привредну делатност — још нема пуно земаља које то имају и мислим да нисмо зрели за то. Стечај предузетника био би прелазна степеница која би показала све предности и недостатке, па да се тек онда држава одлучи за то“, сматра саговорник Спутњика.
Он напомиње да је такво решење за предузетнике било уведено и то пре 10 година, али да је трајало само годину дана и да је укинуто и то не због лоших искустава. Тада се са предузетништвом тек озбиљније почињало, па је просто процењено да је рано за увођење таквог решења за задужене предузетнике.
„Можда смо зрели да се за једно годину дана уведе стечај за предузетнике, а за грађане треба оставити бар једно четири-пет година да прође и искуство предузетника да се види“, каже Васиљевић.
За физичка лица која немају привредну делатност, према његовој оцени, то није решење.
„Заступници увођења института личног стечаја говоре о такозваном новом финансијском почетку. Тешко је говорити о новом финансијском почетку ако грађанин нема привредну делатност. Нови финансијски почетак је могућ за онога ко има привредну делатност, па је упао у тешкоће, можда делом неразумно, можда због ризика тржишта“, каже Васиљевић.
Да решење личног банкрота није наишло на велики одјек у окружењу показао је пример Хрватске где се за то определио тек мали број грађана у односу на задужене. Требало је да прође 10 месеци од доношења Закона о личном банкроту, па да први дужник оде у стечај. Крајем те 2016. године од 325.000 оних са блокираним рачуном, стечај је покренуло тек 640 грађана.
Словеначки закон је заснован на америчком моделу. Стечај могу покренути и дужник и поверилац, при чему је стечајни управник старатељ грађана у проблемима. Имовина се продаје, а ненаплаћени дугови опраштају. Наравно, дугови неће бити отписани заувек.
У Словенији постоји период од две до пет година у којем се може одузимати и 60 одсто прихода за подмирење дугова. Као и у Хрватској, лице које је прогласило банкрот у Словенији, када га оконча, не може поново да га прогласи наредних десет година.
Приликом личног банкрота сва имовина дужника, што укључује и стан или кућу у којој живи, могу бити продати, као и аутомобил, скупља одећа, накит и слично. Дужнику остају тек лични предмети. Може задржати и аутомобил, али само ако докаже да му је нужан за посао, или евентуално због болесног детета или члана фамилије, а када је реч о непокретностима, предмет извршења не може да буде пољопривредно земљиште земљорадника површине до 10 ари, ако није под хипотеком.