Висину трансфера Луке Јовића дугогодишњи спортски новинар Александар Остојић и уредник портала „Кош магазин“ објашњава драстичним скоком цена фудбалера у Европи, а то показује и чињеница да су прошле године трансфери од више од стотину милиона евра били нормална ствар.
Зато се висина трансфера Луке Јовића не може поредити са ценама наших старијих фудбалера који су прелазили у највеће светске клубове, додаје Остојић. А није ни Лука Јовић тренутно за поређење са стандардним центарфором Реала Каримом Бенземом, зато што је Лука млад момак у кога се тек улаже.
„Реал очекује од њега тек у наредним годинама, кад напуни 24, 25 и достигне зрелост, да буде стандардни првотимац. Ако дочека то. Ако се не покаже добро као резерва кад буде улазио у игру, јер неће он одмах бити стартер, него ће улазити са клупе, шта да се ради! Мењају се тренери, мењају се и центарфори“, каже Остојић.
Према његовим речима, наши фудбалери који су играли у Реалу пре Јовића, или су били фантастични, или су били потпуни промашаји. Од фудбалера који су били фантастични у „краљевском клубу“ издваја се, пре свих, Предраг Мијатовић, који је одиграо неколико сјајних сезона.
„Мислим да је играо три године, донео им је титулу европског првака после 32 године фантастичним голом у Амстердаму у финалу Лиге шампиона. Као играч Реала био је изабран за другог фудбалера света у такмичењу за златну лопту ФИФА, иза чувеног Роналда, али испред садашњег тренера Реала — Зидана“, каже саговорник Спутњика.
Врло добар траг у Реалу оставио је и Дејан Рамбо Петковић, који је, нажалост, због повреде одиграо само пет утакмица, али врло лепо. После тога је отишао на позајмицу у Севиљу, тако да није оставио неки значајнији траг у краљевском клубу.
Осим Мијатовића и Рамба Петковића, имали смо серију наших играча који су оцењени као потпуни промашаји, а Реал је једва чекао да их се реши, подсећа Остојић.
Један од њих је бивши фудбалер Црвене Звезде Перица Огњеновић, који је одиграо само 12 утакмица у Реалу за две године, што је отприлике као Бобан Марјановић у НБА лиги, и њега су гледали што пре да се реше.
Још један бивши фудбалер Звезде — Милан Јанковић играо је у Реалу, у сезони 1987/1988. Јанковић није био толико лош, одиграо је 38 утакмица и дао четири гола, а после тога је отишао у Андерлехт.
Чувени „Деда Роза“ — Предраг Спасић дошао је у Реал после сјајних игара у Партизану, али је у „краљевском клубу“ био један од најслабијих, одиграо је једну сезону и продат је експресно Осасуни.
„Предраг Спасић је отишао из Реала после аутогола 1991. године. Одиграо је укупно 22 утакмице за Реал, то му је била 22. и последња, кад је постигао аутогол на Сантијаго Бернабеу у дербију против Барселоне. Реал је изгубио ту утакмицу са 2:1. Против Барселоне не сме да се постигне аутогол на домаћем терену, Спасићу то никада нису опростили и добио је, што се каже, шут-карту“, подсећа Остојић.
И двојица наших тренера водила су „краљевски клуб“ — Миљан Миљанић и Радомир Антић. За Миљанића се причало да је једва дошао у Реал, зато што је изабран за тренера 1974. док је диктатор Франко био жив, а тадашња Југославија није имала дипломатске односе са Шпанијом.
Миљанић је ипак некако стигао до Реала, а ми уместо да се поносимо тиме што имамо таквог стручњака на клупи „краљевског клуба“, ми смо га прогласили за издајника, јер је отишао у шпански клуб у време диктатуре Франка, истиче Остојић.
Други наш тренер на челу „краљевског клуба“ био је „светски рекордер у тренирању највећих шпанских клубова“ Радомир Антић, који је тренирао и Реал и Барселону и Атлетико из Мадрида.
„Миљанић није био првак са Реалом, јер су у то време Барселона и Атлетико били доминантни. Задржао се три године и после тога се вратио да буде тренер наше фудбалске репрезентације. Радомир Антић је био тренер Реала само једну сезону 1991/1992, али је био ватрогасац, гасио је пожар јер је клуб био у расулу. Успео је да их стабилизује, али није ни он освојио титулу са Реалом“, закључио је Остојић.