У наставку представљамо идеалан тим Србије (без играча из других република бивше Југославије) на светским првенствима, изузев првог Мундијала 1930. године, јер немамо релевантних извора који би нам указали на партије Моше, Тиркета и компаније.
Критеријум за састављање идеалног тима биле су партије пружене на првенствима, тако да у овај избор нису ушли можда и најбољи фудбалери Србије попут Драгана Џајића или Стјепана Бобека, који се баш и нису прославили наступима на Мундијалима 1974. и 1950.
Голман: Драган Пантелић (Шпанија 1982.)
Вероватно је Милутин Шошкић заслужио да буде голман идеалног тима, али првенство у Чилеу из 1962. бледи у сећањима и најстаријих љубитеља фудбала. Због тога смо изабрали Драгана Пантелића који је бранио гол Југославије 20 година касније.
Репрезентација Југославије дошла је на првенство у Шпанији са можда једним од најјачих тимова у историји (Сафет Сушић, Пижон Петровић, Вахид Халилхоџић, Ивица Шурјак…) али се по старом добром обичају — обрукала. Једина светла тачка на првенству, на коме је Југославија одиграла са Северном Ирском 0:0, изгубила од Шпаније 2:1 и победила Хондурас са 1:0, био је голман Радничког из Ниша Драган Пантелић.
Осим по одличним одбранама, првенство из 1982. остаће запамћено и по невиђеној крађи у мечу против Шпаније, кад је после чистог старта Велимира Зајеца на неких 18 метара од гола судија досудио пенал за домаћина. Пантелић је одбранио пенал, али га је судија поновио због наводног кретања голмана ван линије.
У последњој утакмици Хондурас је створио мноштво стопостотних шанси, Пантелић је све одбранио, а у последњим минутима утакмице, видно изнервиран, упутио је гомилу псовки селектору Миљану Миљанићу захтевајући да га замени.
Десни бек: Владимир Дурковић (Чиле 1962.)
Десни бек Црвене звезде одиграо је све утакмице на првенству у Чилеу на коме је Југославија остварила најбољи успех (изузимајући Монтевидео) — четврто место, кад су га бројни новинари прогласили незванично за најбољег десног бека на свету.
Леви бек: Фахрудин Јусуфи (Чиле 1962.)
Фахрудина Јусуфија, члана чувених „Партизанових беба“, многи сматрају првим модерним, офанзивним беком, претечом легенди попут Манфреда Калца, Роберта Карлоса, Кафуа… Фахрудин Јусуфи одиграо је све утакмице на првенству у Чилеу. Старији љубитељи фудбала тврде да Јусуфи у животу није одиграо лошу утакмицу, укључујући и мундијал у Чилеу.
Штопер: Предраг Спасић (Италија 1990.)
Један од најчувенијих изданака Партизанове школе „месара“. Многи су се крстили кад су видели да га је Осим не само повео на првенство, него и уврстио у први тим, али је он својим играма у Италији оправдао поверење „Штрауса са Грбавице“. Осим у првој утакмици, поразу од (уједињене) Немачке од 4:1, Спасић је био непролазан. Клаудио Каниђа је на готово свим утакмицама дао гол за Аргентину, али у директном судару са Предрагом Спасићем није успевао ни да прими лопту.
Штопер: Бранислав Ивановић (Јужноафричка Република 2010. и Русија 2014.)
Рекордер по броју утакмица за репрезентацију заслужио је да се нађе у идеалном тиму са светских првенстава. Као што се од њега очекује, првенство у Јужноафричкој Републици одиграо је беспрекорно, а што се тиче његовог наступа у Русији, важно је истаћи да је уврштен у идеалан тим првенства у групној фази такмичења.
Задњи везни: Владимир Југовић (Француска 1998.)
Најтрофејнији српски фудбалер Владимир Југовић одиграо је првенство у Француској без грешке. Од репрезентације предвођене Пиксијем, Дејом и Мијатом очекивало се много више, али… Пикси је био одвише стар и није могао да игра 90 минута, Деја је болео примицач, а Мијатовић после напорне сезоне у Реалу и освајања Лиге шампиона одиграо је много испод својих могућности. Владимир Југовић је и то првенство одиграо перфектно, али фудбал је тимска игра…
Десно крило: Милан Лане Јовановић (Јужноафричка Република 2010.)
Ако ћемо бити поштени према себи, екипи Радомира Антића немамо шта да замеримо јер два несрећна пораза су нешто што се свакоме могло десити. Међутим, оно што је успело Антићевом тиму — да победи Немачку, нешто је што се чекало готово 50 година, још од Чилеа 1962. Можда је Милош Красић одиграо боље на првенству од Милана Јовановића, али је Лане био у право време на правом месту и обезбедио нам победу после које су многи рекли: Сад можемо да испаднемо. Нажалост, и испали смо.
Лево крило: Љубинко Друловић (Француска 1998.)
На првенству у Француској очекивали смо спектакуларан повратак после санкција, као и да ће противници капитулирати кад угледају Пискија, Деју, Мијата или Синишу на терену. Наравно, нису се прославили ни репрезентација ни звезде од којих смо највише очекивали, али добили смо лево крило какво никад нисмо имали.
Иако је Друловић већ проглашаван за најбољег играча португалске лиге, у Србији је био непознат и тек смо га упознали на мундијалу у Француској. Најбоље партије у државном тиму пружио је на Европском првенству 2000, на коме је поставио и рекорд по броју асистенција на континенталном шампионату којег је изједначио Еден Азар тек пре две године. Нажалост, вратили смо се са првенства после пораза од 6:1 против Холандије.
Офанзивни везни: Драгослав Шекуларац (Шведска 1958. и Чиле 1962.)
Друга „Звездина звезда“ уврштена је у идеалан тим првенства у Чилеу, а такво признање добио је још само Драган Стојковић Пикси у Италији 1990. На првенству у Шведској одиграо је само две утакмице и није се прославио као и цео тим, али је у Чилеу задивио свет својим мајсторијама са лоптом и асистенцијама Дражену Јерковићу и Милану Галићу, који су постигли укупно седам голова.
Плејмејкер: Драган Стојковић Пикси (Италија 1990. и Француска 1998.)
Човек који је 1990. ушао у идеалан тим првенства у конкуренцији Матеуса, Марадоне или Рожеа Миле, несумњиво је наш најбољи фудбалер који је играо на мундијалима. Два гола против Шпаније и одличне партије тада још младог Стојковића навеле су једног Сафета Сушића да га прогласи најбољим југословенским фудбалером свих времена.
Иако на првенству 1998. Стојковић није пружао партије као осам година раније, на терену се видело да се без њега игра распада. Што се показало његовим одласком у фудбалску пензију.
Нападач: Милан Галић (Чиле 1962.)
Други центарфор југословенске репрезентације на првенству у Чилеу — Дражен Јерковић из загребачког Динама постигао је гол више од Галића, али ће мало ко ко се сећа тог мундијала рећи да је одиграо боље од Галића. Голгетер легендарних „Партизанових беба“ постигао је у Чилеу три гола и, што је још важније асистирао је Радаковићу за прву победу у историји против Немаца (1:0).
