Најављено је ново „политичко пролеће“. Овога пута између Лондона и Москве. И то из Лондона, дискретно, на страницама „Гардијана“. Занимљиво је да најава долази након посете Доналда Трампа Лондону.
Председник Трамп се „лудо провео“, још и додао да је његов долазак била најзабавнија ствар за британску краљицу у последњих четврт века. Због тога је остало у сенци да се Трамп директно умешао у изборе унутар Конзервативне партије, отворено подржавајући Бориса Џонсона. Вашингтон би желео Џонсона на месту премијера, а нови премијер би да проба са новим „политичким пролећем“.
И поред бројних најава, Трамп није успео да релаксира односе са Русијом. Чак напротив, ти односи су постали сложенији него што су били. Свака његова иницијатива наилазила је на жесток отпор у Сенату и Конгресу, о медијима не треба много трошити речи, против Трампа се и даље координира оштра кампања због „веза са Русијом“. Због тога се и даље говори о импичменту. Дубока држава води отворени рат против америчког председника, он није у позицији да прави заокрете у спољној политици до краја првог мандата.
Три британска стуба
Са друге стране, Велика Британија пролази кроз највећу унутрашњу кризу још од времена Невила Чемберлена. Британска спољна политика се већ дуже од три деценије темељи на три стуба: први и најважнији стуб јесу — евроинтеграције, односно повезивање са континентом и по ширини и по дубини; други је очување стратешког партнерства са САД; трећи — одржавање утицаја унутар Комонвелта.
Успех референдума о изласку из ЕУ означио је рушење првог, до сада „носећег“ стуба. Покушаји да се „брегзит“ спроведе без великих последица нису успели, Немачка и Француска на тако нешто неће пристати. А ако се „брегзит“ буде развијао како то планирају у Берлину и Паризу, отвориће се неколико крупних политичких проблема за Лондон: као што је успостављање „тврде границе“ према Ирској, што може бити акцелератор дестабилизације Алстера и тежња никада јаче Шкотске националне партије да се организује нови референдум о осамостаљивању. Шкоти желе да остану унутар ЕУ.
Истовремено, стратешко партнерство са САД не може у потпуности компензовати последице „брегзита“. Прво, зато што се током деценија ово савезништво углавном сводило на сарадњу у војном домену (војни нуклеарни програм) и усклађивање геополитичких циљева на Блиском истоку, у Африци и Источној Азији, у великој мери и у Источној Европи, док је економски, па и политички Велика Британија била чврсто везана за ЕУ.
Раскид са Немачком и Француском доноси економске и политичке недаће, које се не могу брзо надоместити ширењем и продубљивањем сарадње са САД. Стратешко ослањање на Вашингтон и у економском и у политичком смислу може представљати дугорочну перспективу, али не може произвести брзе резултате. А „брегзит“ је у току, Британце дојучерашњи пријатељи из ЕУ неће чекати годинама, они би да се то опосли под хитно.
Два грогирана боксера могу да науде Лондону
Друго, политичка моћ ЕУ је за последње две деценије, посматрајући релативне показатеље — порасла. ЕУ је временом постајала све значајнији актер у међународним односима. Уосталом, унутар Г20 учествује деветнаест држава плус ЕУ — коју представљају председници Савета министара и Европске комисије.
Тачно је да се и ЕУ налази у најозбиљнијој кризи још од настанка, али овде није реч о моћи Брисела да трансферише свој утицај по свету, већ о упоређивању индикатора потенцијала политичке и економске моћи између Брисела и Лондона. Два грогирана боксера у рингу. Немачка и Француска, користећи моћ, институције и средства ЕУ, имају механизме да озбиљно науде Великој Британији и тако утичу на њену даљу дестабилизацију. То, на пример, није био случај почетком деведесетих. Геополитичко окружење је промењено, Лондон се среће са новим изазовима и претњама.
И зато се сада у целој једначини одједаред појављују — Руси! Посматрајући из геополитичког угла, за Британце је Русија архинепријатељ. О томе су написане читаве теорије: таласократија против телурократије, освајање Римленда, притисак на Хартленд, усмеравање процеса у државама Хинтерленда, индуковање кризе у зонама потреса итд.
Русија је вековни „изазивач“ у Источној Европи, Источном Медитерану, на Блиском истоку, у Средњој Азији. У свим кризама, од Либије, преко Сирије, до Украјине и сада Ирана видљиви су отисци британског деловања. Уосталом, „случај Скрипаљ“ се одиграо у Солсберију, то је био окидач за прелазак у нову фазу борбе против „руског малигног утицаја“.
Ипак, не треба сметнути са ума Черчилову поруку која на најбољи начин описује британску спољну политику:
„Не постоје наши стални пријатељи и наши стални непријатељи, постоје само наши стални интереси.“
Однос Лондона према Москви неће се променити, али се може мењати тактика у складу са текућим интересима. Најважнији текући интерес јесте амортизовање удара из Берлина и Париза (који се координира преко Брисела) и спречавање даље дестабилизације током „брегзита“.
Трамп, забављен причом о импичменту и припремама за дугу кампању која га очекује, не може им у овоме помоћи у мери у којој то Лондон очекује, а вашингтонска дубока држава ће само одмагати, они су свој став о штетности „брегзита“ давно исказали.
Такође, око Трампа постоје људи који су склони усаглашавању новог детанта са Москвом.
Није тајна, велики број америчких аналитичара мисли да су САД ушле у „фазу пренапрезања“, да је отворено превише фронтова, створено превише непријатеља, тај рат се више не може добити. Највећа опасност су Кинези, приоритет је и одржавање „контролног пакета“ на Блиском истоку, обраћа се и пажња на континенталну Европу — ЕУ предвођена Немачком и Француском не сме постати нови супарник у међународној арени, а са Русима се сукоб може затворити уз релативно мале губитке — на Кавказу, Балтику, Балкану, понеки ситан уступак у централноазијском региону. Према њиховом виђењу, руска зона утицаја би се ионако простирала донде докле се ширила совјетска, чак би била мања за Вишеградску четворку.
Џонсон као Черчил
Те кругове уопште није брига ко ће владати Кијевом и да ли ће Украјина бити чланица НАТО-а!? Гледају дугорочно, мисле да су изазови далеко озбиљнији. Нова британска тактика је морала бити прихваћена у Трамповом окружењу, ту за ове људе ништа није спорно.
Ново „политичко пролеће“ у односима Лондона и Москве зато се може тицати само једне ствари: тоталног разваљивања ЕУ! Борис Џонсон, иначе и аутор сјајне монографије „Фактор Черчил“, неће креирати политику према текућим и дојучерашњим савезницима, него ће савезнике бирати у складу са политичким приоритетима.
Он зна да је Черчил рекао: „Када добијеш рат, онда можеш тврдити да је све што си радио било исправно и мудро.“
Черчил је оберучке прихватио Стаљина за савезника, тако је налагала нужда. Чим су Немци поражени, сковао је појам „гвоздена завеса“.
Зарад стабилизације прилика у земљи, спречавања кризе у Северној Ирској и опструкције новог референдума у Шкотској, Џонсон ће без проблема пактирати са Москвом. То је данас исправно и мудро. Исто као што је исправно и мудро сутра наставити „вековни рат“ против Русије, утврђивати нову „гвоздену завесу“, поново дизати несрећне украјинске нацисте на протесте, мобилисати радикалне Чечене, наоружавати незадовољне Грузине. И ништа ту нелогично нема. То је политика. Привремена повлачења су понекад неопходна, повремени уступци оправдани. Циљ оправдава средства. Сада је најважније затворити поглавље о изласку из ЕУ, пребродити „брегзит“.
Русија има своје интересе, а каква је понуда?
Наравно, британска најава успостављања „политичког пролећа“ само је једна страна медаље. Друга страна су Руси, са својим интересима.
Москва је превише инвестирала у односе са Немачком, „Северни ток“ је доказ тога. Није ни извесно зашто би у завршној фази „брегзита“ пре подржала Лондон него Брисел, није сасвим јасно ни зашто би се у цео тај процес директно петљала. Осим ако „британска понуда“ не буде баш „богата“. А то би значило да ће Американци и Британци из појединих региона морати да одступе, а Руси да наступе.
Јер, ако се покреће цела ова прича, онда коначан исход неће бити уступци типа укидања санкција или нових инвестиција. Такав процес би морао почети признавањем референдума на Криму, а завршити се променом европске безбедносне архитектуре. Односно, враћамо се на терен геополитике.
Колика је вероватноћа остваривања таквог сценарија? У овом тренутку никаква. За сада, не само да не постоји ниједна назнака о спремности Американаца и Британаца да одступе, већ је и питање колико су, поред свих унутрашњих трзавица и отпора дубоке државе, Трамп и Џонсон способни да тако нешто спроведу у дело, чак и када би донели одлуку на политичком нивоу.
Дакле, гледајући из данашње перспективе, најављеног „политичког пролећа“ неће бити. Барем не у скорије време. Британцима треба помоћ, али они за сада не могу понудити Русима адекватну компензацију. До неког новог детанта и договора о безбедносној архитектури Европе проћи ће још времена. То ће уследити тек после ескалације неке од тињајућих криза у Европи.