Басиста „Фејт но мора“ није први (а вероватно није ни последњи) који је пао пред привлачношћу које српске псовке имају за странце. Познато је да НБА легенда Коби Брајант воли да псује на српском, а почетком деведесетих година прошлог века на концерту Партибрејкерса Џони Деп је у микрофон изговорио неколико масних псовки у низу. На Јутјубу постоји неколико врло гледаних снимака у којима „Serbian Lesson Guy“ објашњава значење и улогу псовки у српском језику.
Урбани је мит, који могу да потврде многи примери, да странци прво што науче у Србији јесу псовке. Гулд је, у односу на све друге, отишао корак даље, и од једне, у српском језику уобичајене псовке, створио бренд. Сада нам „прети опасност“ да по псовкама постанемо препознатљиви у свету, као Италијани по шпагетама, Грци по сиртакију, Шпанци по кориди...
Бренд или препознатљива особина?
О томе како се српска псовка позиционира на светском тржишту и занимљивостима по којима је неки народ специфичан, саговорници Спутњика, филозоф Миша Ђурковић и маркетиншки стручњак и професор креативне економије на Факултету за медије и комуникације Воја Жанетић имају опречне ставове.
Док први тврди да се ради о специфичности која странце привлачи због осећаја слободе коју српска псовка пружа, а која не постоји у друштвима ограниченим политичком коректношћу, други сматра да српска псовка није ништа необично.
Псовка у српској традицији има специфичну позицију, која се слабо где може наћи — од „Црвеног бана“ до градације придева у тумачењу Боре Ђорђевића (лепо, лепше, најлепше и лепо у п. м). Она, према Ђурковићевим речима, јесте одлика Срба и има специфичан антрополошки и литерарни положај.
„С друге стране, занимљиво је зашто нас странци перципирају као некога ко се истиче преко псовки. Та врста разумевања за псовку је везана за Србе као некога ко се буни и ко је против политичке коректности, ко на тај начин жели да очува своју слободу, хоће да буде различит и тако даље. И то јесте, чини се, по мало подстакло додатну афирмацију приче о псовкама“, објашњава Ђурковић.
Жанетић напомиње да, строго посматрано, бренд мора да буде регистрован, те псовке не посматра као бренд. Пре би се могло рећи да се ради о препознатљивој особини, каже он.
„Нисмо ми усамљени у свету као народ који сматра да је добар у коришћењу ружних речи. Штавише, има тога много и припремајући се за овај разговор покушавао сам да пронађем које су земље истакнуте у псовању. Србија, као једна мала земља у свему, није била истакнута ни у томе“, наводи Жанетић.
Последњи истински Оријент
Способност да се пређе граница, да се искочи, да се ствари ураде на неки другачији начин, у свету који је устројен по строгим правилима, где је, са једне стране, лепо живети, а са друге, и „досадно живети“, Србија се, према Ђурковићевим речима, представља као једна врста „последњег истинског Оријента“ у којем су дозвољене неке ствари које у политички коректним срединама нису.
„У том смислу можемо да кажемо да цела прича са басистом ’Фејт но мора‘, који је изабрао баш ову познату српску псовку као одраз свог бренда, заиста симболички показује ту перцепцију“, истиче наш саговорник.
Хоћемо ли се око псовке свађати као око Тесле
Оно што је Жанетићу нарочито интересантно јесте да од псовки настају узречице, као што је реч коју је Гулд употребио за назив свог бренда.
„Она је узречица пореклом од псовке. Она не значи исто као када се напише одвојено, у две речи. У том смислу, људи који дођу овде су припадници неког другог народа и желе да сазнају шта народ код кога су дошли често користи, чиме се служи, а да није официјелно и ми им покажемо псовку. Што да не? И онда они који те ствари такође имају код себе, радо узимају начин изражавања из туђих земаља који су и њима драги. Коби Брајант вероватно има псовки у свом језику и често их користи и вероватно је заинтересован како то ми радимо“, сматра он.
Свака земља на свету себе покушава да се нађе на некој топ листи, а нигде не пише да се, када се помисли на псовку, прво помисли на Србе, додаје Жанетић.
„Мене у овој ситуацији унапред занимају и радују друге ствари. Ако та ракија којој је господин ставио бренд који је ставио буде популарна, како ћемо онда на овим просторима да се тучемо, чије је ’Yebiga‘!? Да ли ћемо ’Yebiga‘ да развлачимо као Теслу, па свако да каже: ’E па ’Yebiga‘, није ’Yebiga‘ њихово него наше. Ми смо га измислили‘. Или да Кинези направе копију која ће се звати ’Yebote‘“, наводи Жанетић.